ИНТЕРВЈУ СА АНТУНОМ МИЛЕТИЋЕМ

Антун Милетић, историчар и борац за истину о Јасеновцу: Срби су највише ишли у партизане јер су борбен народ који не трпи окупатора

Антун Милетић (Славонски Брод, 30.6. 1931.) је веома плодан историчар. Био је начелник Архива оружаних снага СФРЈ. Стекао је звање вишег научног сурадника из области војне историје, а од 1964. је радио у Војноисторијском институту ЈНА. Написао је око 20 књига и научних радова, од којих се већина бави концентрационим логором Јасеновац и злочинима над Србима у Другом свјетском рату. Милетићеве најпознатије књиге су: „Kонцентрациони логор Јасеновац 1941-1945.Документа“,„Историја холокауста Рома“, коаутор Др Рајко Ђурић, „Против заборава и табуа-Јасеновац 1941-1991“, коаутор Владимир Дедијер, „Протјеривање Срба са огњишта, 1941-1945“, „Усташка фабрика смрти 1941-1945“, „Зборник докумената и података о НОР-у“, „Априлски рат-Документа 1941“, „Брзојавка за Валдхајма-Операција за спас ратног злочинца“…

У интервјуу за Радио-телевизију Градишка Милетић је говорио о својим научним истраживањима и закључцима, те значају јасеновачке историјске грађе за боље разумијевање недавне прошлости.

Из данашње перспективе, након толико година, шта заправо треба да знамо о Јасеновцу?
– О Јасеновцу има толико књига да се прочита, могло би се свашта сазнати, али изгледа да ни младе ни средње генерације не читају књиге. Нема више „табу“ тема о Јасеновцу које нису написане. Можда ће бити да се открију, али чисто сумњам, јер ја од 1976. године пишем о Јасеновцу. Радио сам и друге књиге, али Јасеновац је увијек био први.

До каквих сте сазнања дошли у Вашем истраживању и раду?
– До сазнања да је у Јасеновцу почињен један од највећих злочина у тадашњој Европи, а није ни чудо јер нацисти су то радили у Њемачкој, а усташе у Хрватској по истом програму. Сад су Нијемци похвалили усташе да они то много боље раде једино су им замјерили што они то раде брутално, а они тактички.

На који начин сте прикупљали грађу, како и када?
– Пошто сам ја био начелник Oдсјека архивске ратне грађе од балканских ратова у Архиву оружаних снага до краја 1945. године ја сам само у архиву радио. Имао сам 25 архивиста и могућности да истражујем теме које мене интересују. Пошто ме Јасеновац интересовао хтио сам да истражим Јасеновац. Имали смо картотеку са 382 000 усташких, домобранских докумената. Узмем картицу по картицу. Прегледам свих 382 000 нигдје нема Јасеновца. Онда сам прегледао функције, надзорне службе, министарства унутрашњих послова и ту сам понешто нашао и онда сам кренуо у све остале документе и одвајао их. Прегледао сам њемачке документе да видим шта Нијемци пишу о концентрационом логору. Из Вашингтона сам наручио 1 100 ролни по 17 метара грађе Њемачке које су биле на територији бивше Југославије. И то сам прегледао. Нашао сам и код Нијемаца документе о Јасеновцу. Нашао сам података и у партизанским, комунистичким документима. Одмах се сјетим колико је било комуниста 1941. кад је почео устанак. Било је 9 000 комуниста, а били забрањени од 1931. до 1941. године, а кад се рат завршио армија бројала 755 560 бораца. Петстохиљада било Срба. Питају зашто су Срби ишли у партизане. Срби су највише ишли у партизане јер су Срби борбен народ који не трпи окупатора.

Шта значи податак 146 000 НН?
– То је 146 000 које сам ја објавио. Значи да је евидентирано, зна се за 81 000 и нешто име, презиме, година рођења и смрти што до сада нико није објавио. Ја сам ишао на то да објављујем имена и податке по селима, мјестима. Знао сам да Босна има 103 мјеста, знао сам колико једно мјесто има села, истражио и та села и нашао имена убијених у тим селима и објавио у мојој књизи надајући се да ће се људи из тих мјеста јавити да није тачан број. Свуда сам написао да то није коначан број убијених него онај који сам нашао у документима, њих сам, а оне које сам нашао да су само доведени њих сам означио са НН
лицима и мени је испало толико. Много се расправљало о броју. Они који се баве тим проблемима. Рачунали смо колико је било становника у Југославији 1941. године, попис је био 1931. године и с обзиром на наталитет дошло се до бројке. Колико је било у попису 1948. године. Кад смо то упоредили. Ако је страдало 700 000 у Јасеновцу, ако је 305 000 погинуло у партизанима, ако је 40 или 50 хиљада погинуло четника, ако се иселило више од пет стотина Шваба, исељено 100 000 Мађара, исељено 100 и више хиљада Италијана, гдје је та бројка од 700 000 убијених у Јасеновцу. Тешко је до тога доћи. Није се на вријеме радило. Сада је све закашњело.

Како коментаришете то што поједини аутори кажу да је Јасеновац био радни логор?
– Свашта је писано. Био је радни логор, али радни логор за убијање, јер ако ви човјека на минус 12 пошаљете да копа канал или зида ограду, а он нема ни вунене чарапе, го, бос он се прехлади и умре. Исто тако ако не може да ради он га удари мотком жељезном, донесе му супу која не личи на супу. Значи, радни логор за убијање јер тим начином су ликвидиране стотине људи. Тим радом су се они уствари послужили да убијају широм Лоњског поља и с друге стране од Јабланца, Уштица у каналима и мочварним дијеловима. Ништа мање није убијено него у Градини. Кад је формиран Јасеновац било је 12.000 затвореника, а када су их пребацили у логор гдје је сад, свега 1.200. Гдје је оних убијених, сахрањен их сијасет у Јабланцу, дјеца и остало и то нико није истражио.

Народ Козаре и Поткозарја, Козарске Дубице, Градишке биљежи велико страдање у Другом свјетском рату. Ријетки, који су преживјели логоре и данас траже своју браћу од којих су одвојени у логорима. Како Ви гледате на то?
– Ту нема помоћи. Ја сам писао о Козари и операцији на Козари. На Козари је однос снага у првом налету био један према девет, један војник партизански и девет њемачких па су прикључени други и тај омјер је дошао на 11, друго, ватрена моћ и њихов велики ангажман да су те снаге такорећи уништене. Улогу је ту имао и Курт Валдхајм који је био официр за снабдијевање. Транспортовано је 7 150 жена, дјеце и људи у њемачки логор Сајмиште. Ту су радили раздвајање, млађе су слали на Источни фронт да копају ровове за Нијемце да раде, поједине занатлије су слали у Њемачку, жене и дјецу у логор гдје су углавном и завршили. Поред тога транспортована су и мала дјеца. Валдхајм је малу дјецу у повоју у камионе на сламу наслагао и послао их у Њемачку, сад су то Нијемци, старије једне је слао у Норвешку. Стрељано је више од четири стотине, а пресељено 50 000 што је катастрофа. Сад се преувеличава улога Дијане Будисављевић, није она била главна, удруга је помогала, Ућевић је помагао, сестра Хабазин је помагала. Њезина је велика заслуга. Она је била Швабица, имала је држављанство њемачког Рајха, дружила се са Гестаповцима и добила пропуснице. Нијемци нареде усташкој надзорној служби да дају пропуснице да двоја троја кола могу да прођу кроз Јасеновац да спасавају дјецу, ангажовала стотине волонтера, доктора, сестара да их прихвате.

ПОЗНАНСТВО СА ДРАГОЈЕМ ЛУКИЋЕМ И ДРУГИМ ИСТОРИЧАРИМА

Истраживањем страдања дјеце на Козари у Другом свјетском рату бавио се историчар Драгоје Лукић. Да ли сте га познавали и шта мислите о његовом раду?
То ми је био најбољи пријатељ. Заједно смо прошли сва села, он је направио књигу „Дјеца Козаре“ па „Били су само дјеца“. Он је био у Јастребарском, 27. годиште. Они који су ослобођени формирали су омладинску чету. Сад се појављују млади историчари, једино Тишма би могла понешто да зна, остали су млађи, а све знају о Јасеновцу.

Чему је Драгоје Лукић био посвећен?
Он је био посвећен дјеци до задњег дана, до смрти. Умирао је и заклињао ме да завршим истраживања о томе колико је дјеце убијено и све остало. Били смо другови. Он је био прво мајор УДБЕ, послије је студирао књижевност и умјетност. Радио је у Архиву Југославије и били смо везани. Сваки дан смо се виђали.

Да лије Драгоје Лукић емотивно доживљавао прикупљање грађе с обзиром да је и сам доживио страдање своје породице?

Он је цијели живот дао за дјецу јер је из поткозарског краја и све што је знао, написао је и објавио, бројку од 19 200 убијене дјеце именом и презименом, а више је убијено јер нису се знала она мала, нису ни била крштена. Та су завршила на другом мјесту. Доста их је умрло, а доста је завршило у домовима у Сиску, у Загребу.

Дјела која је написао Драгоје Лукић и Ви, остају као архивска грађа млађим генерацијама. Ако их буду користили. Кад пишу користе сви документе и бројеве, али врло мало напишу да је то направио Драгоје Лукић и Антун Милетић, него он измислио, написао. С киме сте још сарађивали?
Највише сам сарађивао са Дедијером. Од 1976. године до 1990. кад је умро. И зато сам одговарао, војнички јер није он био баш популаран. Примљен сам у Академију наука 1984. године да будем на челу Групе за истраживање холокауста, геноцида и ратног злочина на тлу Југославије, а ту је био Дедијер за обје групе. Написао је скоро 50 књига. И тад је радио књигу „Дневник“ у три дијела. Дао је Јосипу Брозу он му је рекао да има пуно грешака у називима војних операција, да то дају Војно историјском музеју да исправи и пошаљу мене. Кад ме видио само што се није насмијао. Ево ти три књиге и све што треба
исправи. Исправим 333 грешке, имао је повјерења, одмах је то послао у штампарију и од тада никад ме више није испустио. Са њим сам радио сијасет књига. Ватикан и Јасеновац, и доста радова о Јасеновцу, у Америци сам био, објављено и у Њемачкој, Мађарској, Јерусалиму.

ЈАСЕНОВАЦ ИЗ ДАНАШЊЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Да ли се данас довољно говори о Јасеновцу? Да ли треба да се говори?
Требало би да се говори и у име оних о којима сам ја радио. Кажу ми да сам државни човјек био, али ја сам радио за мртве. Жао ми је што су изгинули, хтио сам да се они обиљеже, да се о њима све сазна, друго ме не интересује. Ја сам Југословен увијек био. Мој отац је био жељезничар. Сви су отишли у партизане само није мој отац јер је требао да остане на жељезници, да посматра све, да се сналази, набављао лијекове, све радио до марта 1945. године.

Колико се политика мијешала у историју?
Покушала је да се мијеша али ја нисам дозволио. Политика никаква. Немој то, ја направим то, на своју штету. Ја сам историчар и скупљам документа и кад скупим на једну тему, направим елаборат, извучем фусноту, шта ћу ја да напишем. Шта је ко писао, шта није и како, и онда сједнем за машину и пишем. Не пристајем да будем на телевизијама па да се
то емитује, звали су ме. Хоћу уживо, а не ја испричам, то се преправи и ја испаднем будала. Јасеновац је на нашем подручју врло болна тема. Још увијек се поткозарски крај опоравља од страдања.
Посебно је овај крај настрадао невјероватно. Погледајте у књигу колико има убијених 2.400 на списку именом и презименом, вјероватно и више, у Козарској Дубици исто иако има слика да је Павелић у Козарској Дубици дочекан са цвијећем.

Поменули сте да се касно почело са истраживањем. Како коментаришете што је логор Јасеновац временом уништен?

–Не постоји свједочанство шта је ту било. Због братства и јединства. Није се водило рачуна о Јасеновцу до 1961. године ништа. Нити је ко шта причао нити постављао. То је стајало док нису почели жене и дјеца, родитељи да долазе и пале свијеће. Причали су био је комунистички логор. Видјели су они. Послије ослобођења и све. Рушили су заробљеници њемачки и домобрани зидове, централу, сељаци однијели цигле и дрвенарију. И сада измислиш да је то био комунистички логор.
Послије су то све сравнили, обрасло у траву, шибље. Било је и гробље у Јасеновцу. Сад га нема. Мало је нешто преко обиљежено. Градину тек сад. Добили су средства кад ће да почну и како немам појма.

Снимани филмови о Јасеновцу. Филм Дара из Јасеновца. Да ли на вјеродостојан начин приказује шта се тамо дешавало?
-Нема пера ни филма који може да прикаже зло које се десило у концетрационим логору Јасеновац. Све што се напише и што се сними добро је. Ми стално кукамо немамо пара за то. На чело снимања филма о Јасеновцу је предложен Кустурица и он је формирао екипу која ће да направи најбољи Јасеновац и обиљежи то. Екипа од 9 људи да направимо Јасеновац како треба, а кад се поднио рачун, шта све треба, улаз да се направи, чело зграде, барака један дио и да се на том терену снима, међутим, Хрвати нису пристали, ови нису хтјели да на другом мјесту монтирају. Филм Дара се више односи на дјецу, нема стравичних злочина, да се сијеку уши, нос, да каже само ради ти свој посао, нема клања на Градини и такмичењу, стравичних епизода које су се десиле да се не би народ узбуњивао.

Смије ли се Јасеновац заборавити и како одржати културу сјећања?
-Тешко ће то да буде. Сад је већ трећа генерација у животу и њих мање интересује то све. Дистанца је била да се историја пише послије 30 година, па је помјерена на педесет, и то је мало, па 80 година прошло је, па не може да се сложе, треба најмање сто година да прође па да те генерације расвјетле све то што је било, иначе посвађане генерације тешко је то, какав однос имамо ми и Хрватска, Република Српска, БиХ, Косово и Метохија, какав је однос кад имате у једној држави 40 партија и 400 удружења па се не зна ни ко пије ни ко плаћа и писати о Јасеновцу. Њих не интересује Јасеновац, њих интересује власт. Ја сам то рекао кад сам био пуковник. Лако је вама причати кад ту сједите у фотељи пијете кафу, вињак, мој старјешина, генерал, мајор ниједанпут није дошао у Архиву док сам ја био начелник.

Да ли је Тито био у Јасеновцу?
– Није. Он је рекао док се не утврди тачан број убијених и да се све то рашчивија онда ће да иде. Они који су га пратили кажу да је аутом прошао али шта је могао да види само грмље
и шибље. Није хтио да иде, не зна колико је убијено, ко је убио, зашто и све остало, то је
био изговор. И други су долазили, долазио је Крајачић.

ИЗЛОЖБА

Милетић се осврнуо и на изложбене експонате из Јасеновца који су преко Америке доспјели у Хрватску.

– Од изложбе нема ништа, покидали су цијелу изложбу и једни и други. Јасеновац запаковали у лимене кутије и послали у Америку музејску поставку из Јасеновца. Американци вратили Хрватима, они направили музејску поставку. Добио сам њихов
идејни програм и први чланак великим словима, злочинац је појединац, то је прва теза почетка програма рада ове музејске поставке.

Ваш закључак са ове временске дистанце, на основу свих Ваших истраживања и порука као историчара?
– Политика се умијешала у све. Ја се политиком не бавим и не бих хтио никога да увриједим. У говорима им је на првом мјесту, а практично на задњем да ураде нешто. Знам то по Градини. Градина је добила паре прије десет година да се уради нешто и није ништа. Има пројекат, лично сам га добио. Борио сам се десет пута до сада да се табле промјене, да не пишу жртве фашистичког терора већ жртве усташког терора и на једвите јаде су то објавили. Треба млађи да заволе ту тему, да се њоме баве.

ЖАРИШТА У СВИЈЕТУ

Угледни историчар коментарисао је и ситуацију у свијету, а посебно се осврнуо на сукоб у Израелу и Палестини.

– Имају и сад примјери злочина и геноцида, казао је Милетић за РТВ Градишка, и сада се појављују и фашисти и нацисти. Убијају се, они који су највише убијани сад убијају жене и дјецу, што је за невјеровати. Ја сам знао да ће до тога доћи. Био сам у Јерусалиму и на аеродрому у Тел Авиву. Ишао сам у Јерусалим и мислио сам да се налазим у логору. Са лијеве стране ограда
висока три метра на сваких 100 метара бетонска кугла са отвором за митраљезе и тако једно десет километара. Гледам колону, стотине аутомобила стоји, кажу то су Арапи, дођу до рампе, колима, не могу да уђу у Израел, а раде тамо, оставе кола и дођу аутобусом.
Друго возим се, видим, кровови црни и црвени. Питам водича зашто, каже то су Арапи, обиљежене су у Јерусалиму куће Арапа, кров им је црн.

РАД МЕ СПАСАВА

– Имам 93 године. Много тога сам прошао. Породица је највише испаштала. На сву срећу имао сам добру жену која је све обављала, бринула о мени и школовала дјецу. Све титуле имам и ниједне немам. Ја сам најздравији кад сједнем за машину и пишем. Чим сједнем овако или идем негдје све ме боли. Рад ме спасава, у раду ништа ме не боли.