Овдје је одсједао Никола Пашић и писана српска историја: знаменита Костина гостиона у Градишци

За овим столом, са вертикалним пречкицама са стране, мало пожутјелим али као да су јуче изрезбарене, који је приближно један вијек чуван на тавану, сједио је Никола Пашић, предсједник Владе Краљевине Југославије. Мој прадјед Коста, угостио га је овдје 1920. године, када је чувени српски политичар посјетио Градишку.
Тако причу почиње Зоран Пајић, обновитељ знамените Костине гостионе, коју је, у духу новог времена, преименовао у Коста бар. Налази се на углу Српске вароши, близу православне цркве. На зидовима фотографије, снимљене прије једног вијека. Ту је, очигледно, писана српска историја. Није ни чудно, јер је Костина гостиона, припадала је тадашњој Српској вароши.
И Коста, као и његове комшије, Чубриловићи, Видовићи, Суботићи, Малићи и други, био је значајна личност. Тамновао је у Араду, током Првог свјетског рата а скончао у усташком логору Стара Градишка, у Другом свјетском рату.

Коста Давидовић је мој прадјед, похвалио нам се Зоран Пајић, за Пашићевим столом. Он је овдје, у кући која је аутентична, почетком двадесетог вијека отворио гостиону. Зато сам, у част угледног претка, овом објекту дао његово име, Коста бар.
-Ја сам свога оца Ратка питао, како се звала гостиона, јер се о томе увијек причало у мојој породици, а он је одговарао лекцијом из историје. Говорио је о страдњу наше породице, о жртви његовог дједа а мога прадједа. Нисам то тада могао да схватим, ту његову причу, али сам упамтио све што ми је говорио. Много година касније, када сам ја порастао а поново дошла тешка времена, некако ми се све, само казало.
Тако приповиједа Зоран Пајић, који је сваки кутак Коста бара, уредио као да је музеј његове породице и Градишке, истовремено. Пронашао је породичне фотографије, музејске документе, писма на пожутјелим хартијама.
-У близини су живјели а у кафану свраћали многи, угледни становници Градишке који су оставили дубок траг у српској историји. Преко пута, становао је Васо Видовић, учесник Берлинског конгреса, сасвим близу била је кућа породице Чубриловић, стотињак метара даље, поред цркве биле су куће породице Суботић, у истом насељу, становао је и прото Душан Суботић, који је пострадао заједно са бањалучким владиком Платоном, почетком Другог свјетског рата…

• Документи
Према цртежу из 1889. године, постављеном на зиду, објашњава Зоран, као да нас и сваког госта води у давну прошлост, видљив је аутентичан изглед дијела српске вароши, дужине 57 метара, гдје се налази и Коста бар. Ова улица као и друге, које су чиниле тадашњу Српску варош, завршавале су код Српске православне цркве.
Многи од тадашње градишке господе, имућних трговаца, учених људи, који су овдје живјели пред Први свјетски па све до Другог свјетског рата, увелико су страдали. У Првом свјетском рату они су одведени у логор Арад а у Другом, њихови рођаци и потомци, у Стару Градишку и Јасеновац.

Два рата и свјетске силе, помели су српску варош у Градишци, избрисали многе трагове, разорили њено постојање али су потомци, углавном бјежећи у Србију, сачували успомену и зато сада поново о томе свједочимо.
Сачувано је писмо које је Зоранова прабака Ана а Костина супруга, 1917. године писала Котарском уреду, у вријеме Костиног тамновања, тражећи точаринску дозволу или, како би данас казали, дозволу за рад.
Она је навела да због оскудице, моли за дозволу, како би могла издржавати четворо дјеце.
Занимљив је одговор, упозорава Зоран указујући на и ово писмо на зиду.
-Наиме, Аустријанци су написали мојој прабаки да против моралног понашања молитељице, не може се ништа навести, али је та гостиона прије рата, за гнијездо политичара важила, па је Котарски уред нужним пронашао ту биртију затворити а Косту Давидовића у Арад отпремити.
Сви познати трговци су тада похапшени. Коста је био веома близак са Васом Видовићем, народним трибуном, пријатељем Петра Кочића и ујаком Јове Чубриловућа, оца Васиног, Вељковог, Бранковог, Стакиног и осталих Чубриловића.

-Кафана је отворена 1909. године, а у тој кући је рођена моја бака Смиља, годину прије. Дуго сам вјеровао да је гостиона отворена 1911. године али, на основу Босанског гласника, у посједу Завичајног музеја, неоспорно је утврђено да је Коста Давидовић отворио гостиону 1909. а почетком наредне, 1910. године добио шестомјесечну точаринску дозволу – наводи Зоран Пајић податке предочавајући документе, који то потврђују.
Та дозвола, такозвана точаринска, сада постављена изнад шанка у Коста бару, односи се на период од 1. јануара до 31. јуна. У њој је наведено да је допуштено точење пива, вина, ракије, рума, ликера и разних шпирита. Печат је са датумом 21. 12. 1909. године. Занимљиво је, да осим адресе и броја пише и Варош, али не Српска, јер су власти, у то вријеме, забраниле све што је имало ознаку српског.

• Стара фотографија
Знаменита је фотографија, на зиду у Коста бару, настала је 1936. године, приликом венчања Костиног сина Живка и снахе Веселинке, пореклом из Мохова код Вуковара. На фотографији, осим њих двоје и Косте, препознатљивог по шеширу, су још Костине кћерке Смиља са супругом Костом Пајићем и Анка са кћерком Вером.
Зоран Пајић, Смиљин унук нам објашњава судбине, својих предака, који су већином животне окончали у великим мукама, као заточеници оближњег логора у Старој Градишки, у вријеме НДХ-а 1944. године.

-Дјевојчица са ове фотографије, Анкина кћерка Вера, заједно са млађом сестром Божаном ликвидирана је у логору Стара Градишка, у јесен 1944. године. Вера је имала 15 а Божана 12 година. Исту судбину доживјела је и њихова мајка Анка као и Коста, мој прадјед. Мој дједа Цвијо Пајић, убијен је истовремено, на породичном имању у Мрчевцима, у Лијевче пољу – прича Зоран Пајић, који је, много година касније, схватио терет којег носи његова породица.
О томе Зорану је, каже, много пута причао отац Ратко. Памти једну од тих прича, о данима и догађајима који су заувек урезали дубоку и тешку рану.
– Бака Смиља је покушавала доћи до оца, сестре и сестрине дјеце, у Старој Градишки, у логору. Понијела је храну се брзо вратила кући, уплакана, јер их није нашла. Схватила је, да је за све касно, да их више никада неће видјети.

Овај догађај наш саговорник описује још детаљније, препричава околности хапшења Костине породице.
Партизани су 1944. године, на један дан ослободили Градишку. Дан касније, потиснути су а усташе су поново ушле у град. Настала је велика одмазда према српском становништву. Мој прадјед Коста, имао је могућност да побегне али је казао, неком Голићу из Козинаца, који га је позвао да бјежи, неће мене, ја сам старији човек, зашто би мене убили.
Преварио се, дошли су и све их одвели у логор. Кућу су опљачкали и разорили. Занимљиво је, како је моја бака Смиља, 1946. године, шиваћу машину сингерицу пронашла у Новој Градишци и донијела кући. Она је и сада, један од драгоцјених експоната у Коста бару.
У Коста бару, гдје се на сваком мјесту препознаје цијели вијек, и дуже од тога, недавно је снимљена и прва епизода документарно-игране серије „Српска варош“, гдје је наратор глумац из Градишке Златан Видовић. И његови преци живјели су овдје, у близини, у градишкој вароши.

• Костин аутобус
Костин аутобус, из 1930. године, такође је на једној од фотографија које Зоран чува. -Мој прадјед је имао је и аутобус, возио на релацији Градишка – Окучани.

Он је на полеђини оригиналне фотографије написао, шевролет 1930/31. година, цијена 110 хиљада динара. Толико је аутобус коштао.
Возна карта по путнику била је 20 динара, за сједишта у предњем и 18 динара у задњем дијелу аутобуса – записано је на полеђини фотографије коју чува Зоран Пајић, као дио знамените историје своје пордице и града на Сави.

Извор:Српскаинфо Фото/Аутор Милан Пилиповић