Чували смо обућу, а дерали табане: Тројац испред сеоске продавнице у Врбашкој код Градишке опсједнут фудбалом (ФОТО)

Свето Суботић, Перо Мацура и Миленко Вранић засјели испред сеоске продавнице у Врбашкој код Градишке, у хладовини испод старе јабуке, да потроше још један љетњи дан и уз пиво, поразговарају о прошлости. Сагласили су се, мудрујући на ову тему, да је свака младост, и ако босонога, љепша од сваке старости у лакованим ципелама и џеповима пуним новца.

Сва тројица су одавно загазили у такозвану трећу животну доб али, према заносу којим говоре о младости, животу у селу, нарочито давно угашеном фудбалском клубу, могло би се закључити да у њима још постоји енергија младалачких дана.

Свето Суботић, бивши фудбалер Врбашке и Чатрње плус Добановаца у Срему и осталих клубова, одрастао је у Дому ратне сирочади „Лепа Радић“ у Градишки, гдје су му вршњаци одредили надимак Фејзо. Ту је и заволио фудбал.

Перо Мацура је повратник из Словеније, гдје је зарадио пензију а Миленко Вранић пољопривредник, привржен земљи, бразди и орању. Уз пиће, њих тројица засјели су на старим дрвеним клупама. Гласно се ословљавају и довикују, као да су, минимално стотињак метара а не под истом крошњом, причају о заједничкој теми, о фудбалу и још којечему.

– Некада смо са нестрпљењем чекали суботу и недјељу, да заиграмо утакмицу у селу. Мотив за фудбал био је дјевојачки осмјех, подршка, похвала… Ломили смо се, гинули за побједу. Велики ривали били су Чатрња, коју је предводио Ивица Бајцер, и Врбашка. ФК „Слога“ из Подградаца била је најјача али ни ми, из мањих села, нисмо се предавали – енергично Свето описује занос који га је некада носио, почев од Дома ратне сирочади и дјеце без родитеља, гдје је научио прве животне и фудбалске кораке.

– Играо сам на свим позицијама, од голмана до шпица или центарфора. Памтим утакмицу Врбашке, за коју сам бранио, и Грбаваца, на њиховом терену. Ми смо водили са 1:0 а они хтјели по сваку цијену да побиједе. Прибјегли су лукавству, послали неколико лијепих дјевојака иза мога гола, да ми намигују и да ме заговарају, свирају на неке травке и шаљу ми пољупце – прича Свето док га друга двојица, пажљиво али сумњичаво слушају.

– Ако ја лажем, имам фотографије код куће, па да видите, која сам и каква момчина био, љепотан. И те цуре, иза гола, су упорно моју пажњу одвраћале од фудбала, од утакмице. У моменту сам их погледао и, ето ти проблема, Грбавчани дадоше гол. Послије, цуре су побјегле а ми се покуњени вратили у Врбашку. Тако је било – утврђује Свето Суботић, пазар из фудбалске прошлости. Причао је и како су тракторима путовали на утракмице, и да је најчешће играо босоног и да је игралиште у Врбашкој, на велику срамоту, давно запуштено.

– Ми, старци би радо направили ново игралиште, нисмо без пара као некада, али, да извинеш, нема ко правити играче, нема дјеце у селу. Зато фудбал одумире. Ипред задруге прича се о биједи и жалости. Свако има своје проблеме, то је наша мука. Неко има пензију, многи немају и о несретлуку таврљају – упорно Свето образлаже и развлачи своју фудбалску теорију.

– Од када су запустили игралиште, порушили свлачионице и посјекли голове, и моја воља за фудбалом је престала. Била је ту и струја, прикопчана, а сада нема ни жица ни стубова. Ако би неко покренуо иницијативу, ми би се укључили и то подржали – предлаже Перо Мацура, повратник из Словеније.

Проблем су подјеле у селу, наставља Мацура, преузимајући иницијативу од Свете Суботића, рашчлањивање на Доњу и Горњу Врбашку. Умјесто да једни другима помажу, они пркосе и ометају. Ови из доњег краја, саботирају горњане, а из горњег саплићу оне из доњег. Сеоска посла, шта да ти причам. Некада је Врбашка била велико и угледно село а од када се свако подијелио, као бивша држава, ту више нема среће и ни памети.

– Ја сам прије 40 година одавде отишао у Словенију. Сматрао сам да ће бити боље када се вратим, кад оно, ето ти врага, још горе него прије. Да сам био паметан и да сам размишљао на вријеме, не бих се ни вратио – револтиран је Перо Мацура.

Највише утакмица, враћа нас Свето у шездесете, одиграо сам босоног а послије утакмице сам се обувао. Ако бих играо у обући, онда бих кући морао бос, тако је било. Чували смо обућу а дерали табане. Ноге се опораве, ране зарасту а подерани опанци или тениске, не могу се поправити или закрпити, тако лако и једноставно. Миленко Вранић не прича много, више слуша другу двојицу, само на моменте подјећајући на важне моменте и шаљиву причу.

– Истина је да смо ми у Врбашкој имали добрих играча. Ето, међу њима је и Раде Видовић који се вратио из Аустралије да би играо за Врбашку. Част Ради, али ја сам био бољи, то ће вам свако рећи  – убацује се Вранић у динамичну причу, коју појачава ледено пиво а главни актери уводе нове теме. За Свету је, у оваквим приликама незамисливо изоставити Дом „Лепа Радић“.

– Први телевизор у Дому „Лепа Радић“, била је донација фабрике „Руди Чајавец“, на којем смо гледали утакмице. Ја сам навијач „Црвене звезде“. Волио сма Шекуларца, он је био идол наш домаца. Телевизор су домари закључавали, није могао свако да пали и гаси, када му се прохтије. Телевизор је био у кутији, са катанцем – присјећа се Свето Суботић, којег су у дому знали по надимку Фејзо а послије, у селу, када је псотао фудбалер, прозвали су га Штраус из Врбашке, по узору на Ивицу Осима, Штрауса са Грбавице.

– Био сам велики жонглер, као у циркусу. Нико ми није могао одузети лопту. Уз то сам био брз. На стадиону „Козаре“, 1961. године, био сам трећи у трцио на три хиљаде метара – подсјећа Свето Суботић на своје спортске предиспозиције и доказану фудбалску вјештину.

Фото Милан Пилиповић

Српскаинфо