Дама са златним рукама: Пензионерка Цинка Балаћ, култно име градишког фризераја (ФОТО)
Њено име у Градишци је познатије од политичара, директора, професора, умјетника и спортиста.
Цинка Балаћ, сада пензионерка а пола вијека фризерка, хуманитарка, борац за мир и толеранцију, активисткиња за женска права, промотер моде, учитељ младих генерација, обиљежила је епоху у граду на Сави.
Сада у Дому за старе, гдје је привремено пронашла миран кутак, прелистава успомене.
Фризерским занатом, каже, почела се бавити у петнаестој години.
– Имала сам смисао и вољу, жељу да будем фризерка. То и ништа друго. Моја одлучност је била пресудна. Увијек је, за сваког, а нарочито младу особу, важно знати шта хоће и жели, да има циљ, све друго ће доћи само од себе – каже она.
Рођена је у Бањалуци, у насељу Петрићевац.
– Послије је моја породица преселила у Росуље. Имала сам четири сестре, Марију, Ану, Веру, Јозефину и Катарину… Све смо се школовале. Моји родитељи, мој отац Иван и мајка Параскева, били су угледне занатлије. Бавили су се кројачким занатом. Вриједно су радили и пет кћерки одгајали, школовали, бринули о нама… Жељели су да нас изведу на прави животни пут – наводи она.
Цинка, дјевојачког презимена Коричински, о Новој Градишки, гдје је научила фризерски занат, о људима тога доба, говори са поштовањем.
– У Новој Градишки, гдје сам отишла на занат, била сам ђак чувених фризера Вере и Драге Белачић. Њихов салон је био у центру града. Живјела сам ту, и послије изученог заната, још четири године. Удајом за Богдана Балаћа, који је био бродарски радник, постала сам становник тадашње Босанске Градишке. Овдје сам дошла 1967. године. Ево, све до сада. Не намјеравам одавдје, било куда. Ту ми је најљепше – прича она.
Цинкина најдужа животна и пословна етапа је управо овдје, у Градишки.
– Радила сам више од 50 година у салону поред границе, у центру града. То није био само салон него и мјесто друштвених окупљања, договора за многе акције, састајалиште свих који су имали добре идеје, приједлоге, иницијативе у корист наше средине… И сада, овдје у Дому, на поглед од салона у којем више нико не ради, што ми је веома жао, у мојој глави промичу те давнашње слике – каже она.
Имала је много муштерија, а међу њима стекла пријатеље.
– У томе сам препознала највећу вриједност. Имала сам и ученике, сваке генерације по шесторо, дјевојке и мушкарце који су такође постали мајстори фризерског заната. Они су послије постали успјешни и угледни фризери, међу којима сам понајвише поносна на Славицу Вуковић. Она је код мене радила 23 године, а послије отишла у Бањалуку – присјећа се она.
Цинка константно утврђује фризерско градиво, своју теорију подређује пракси, тумачи пресудне чињенице за успјех. Она пореди различите периоде и трендове.
– Дакле, најважнији фактор приликом опредјељења за фризерај су жеља и смисао, таленат… Све друго се постигне праксом, научи, савлада… Настојала сам увијек да будем у тренду, да пратим напредак, новости у фризерском послу. Путовала сам по Европи и свијету, учествовала на семинарима, али се и такмичила. Настојала сам у свим приликама да себе и Градишку представим у најљепшем свјетлу, да се чује за нас. Трудила сам се да испоштујем жељу клијента али да ту идеју надоградим својим замислима. Тако бисмо сви били задовољни. Свакога сам дочекивала сам осмијехом и добродошлицом а испраћала захвалношћу и срећом, послије фризирања – истиче она.
Задовољан муштерија је, каже, највећа награда.
– У томе је потребно имати мјеру и препознати шта некој особи пристаје, каква фризура и шта она жели. Послије првог погледа у огледало све се каже, сасвим јасно. Огледало не лаже – открива она тајне заната.
Цинка је организовала и модне ревије, на јавној сцени, заједно са ученицама показивала фризуре. То су били веома посјећени програми.
– Ангажовала сам и манекенке, које су на сцени презентовале фризуре. За своју ревију ангажовала сам ученице, а једном приликом и школске колегинице мога сина Марија. Било је њих петнаест, а ревију у бившем хотелу „Козара“ пратило је 500 Градишчана. Дивно је било. На то сам поносна – каже она.
Период рата је и за Цинку био тежак. Она се стално борила за мир, против рата, а када се овај пламен надвио над њеним градом укључила се у хуманитарне акције. Ни посао у салону није занемарила.
– Током рата, када се живјело оскудно, када жене нису имале новца, многе сам пресретала на улици и дискретно позивала на третман у салону. Моја услуга за њих, у таквим приликама, била је бесплатна. Тако је било, а те жене су ми, касније, биле веома захвалне. У њима сам стекла пријатељице, заувијек – поносно истиче за Српскаинфо.
Волим људе, живот, забаву, додаје наша саговорница, проводећи највише времена у башти, испод дрвене надстрешнице, одакле посматра град и пролазнике.
– У Дому, код господина Ранка Бакића, гдје сам на привременом опоравку послије повреде, остале домце учим плесу, уживам у пјесми и музици коју нам је подарио Јово Јерковић, наш градишки умјетник. Он често посјећује Дом и ту се забављамо. Мени је увијек до пјесме – прича нам она.
Овдје, исто тако, додаје Цинка, пожељела је да фризира жене. И то ће учинити, чим се још мало опорави.
– У дому, као и у болници док сам била, многи ме посјећују, позивају, питају како сам. Долазе ми кћерка Марина, син Марио, њихове породице, унуци, моје комшије, колеге фризери, градска раја….То је за мене највећа награда, као и пажња моје породице – каже она.
Мисица Нове Градишке
У свом албуму Цинка чува фотографије са избора за Мис Нове Градишке 1964. године. Тада је освојила ленту и проглашена најљепшом.
– Било је то у Дому културе. На прослави Дана младости, поводом Титовог рођендана. Када су ме прогласили за најљепшу мојој срећи није било краја. И сада ме језа обузме када се тога сјетим. Помислила сам, “о Боже, поред толико лијепих дјевојака, зар су мене одабрали”. Имала сам непуних 18 година – сјећа се Цинка тог догађаја о којем свједоче црно-бијеле фотографије.
Друштво у Дому, на кафи, често јој прави Ранко Бакић, такође поријеклом из Нове Градишке, бивши првак овог града и Хрватске у боксу, а потом привредник и политичар, сада успјешан предузетник.
– Цинка и ја смо шампиони из Нове Градишке које су животни путеви довели у Градишку у Републици Српској – појаснио је Бакић заједничке моменте , уз јутарњу кафу, са Цинком, дамом са маказама и златним рукама.
Извор: Српскаинфо/Милан Пилиповић