Деса са Козаре трага за братом 80 година: Посљедњи пут видјела га у логору у Сиску, али вјерује да је жив

Деса са Козаре трага за братом 80 година: Посљедњи пут видјела га у логору у Сиску, али вјерује да је жив
Деса Бијелић из Козарске Дубице не губи наду да ће послије 80 година наћи брата Тривуна.

Посљедњи пут га је видјела 1942. у логору НДХ Сиску. Вјерује да је картон из Државног архива Хрватске, до којег је недавно дошла, та дуго тражена златна нит и да ће је довести до њеног Триве, којег памти као уплаканог трогодишњег дјечачића.

Вјерујем да је жив, моје срце ми то говори. И вјерујем да добро увијек побјеђује. Страшни су били усташки злочини, али мог су брата, према подацима до којих смо дошли, из логора спасили хумани Хрвати, а документ из хрватског архива ће ми, ако бог да, помоћи да поново загрлим брата – каже бака Деса.

У том документу, уз податке о мјесту и години рођења те именима родитеља, забиљежено да су Тривуна из Сиска преузеле Ката и Маца Модрић из мјеста Гудавац код Бјеловара, насеље Старе Плавнице. Поред Тривуновог имена уписан је и број 6-421.

Можда се у том броју крије кључ судбине дјечака из Поткозарја, који је, као и хиљаде друге српске дјеце, у љето 1942. године, одведен у усташки логор за дјецу у Сиску. Ово мјесто патње и страдања, које се званично звало “Прихватилиште за дјецу избеглица”, сагласни су бројни историчари, био је једини дјечји конц-логор у Европи у Другом свјетском рату.

Голгота Десе Бијелић, рођене Савић, и њене бојне породице почела је у љето 1942. године, након непријатељске офанзиве на Козару. Деса је у то вријеме имала пет, а Тривун мање од три године.

Прогнани су из свог завичаја, из села Милошево Брдо код Градишке.

У логору Млака, недалеко од Јасеновца, Деса и Тривун су одвојени од мајке Јованке, од браће Раде и Вељка, сестара Ане, Лепе, Милке и Росе. У Млаки је рођен најмлађи Десин и Тривунов брат, Илија, али је умро је послије неколико мјесеци. Њихов отац Љубомир убијен је на путу од Милошевог Брда према Старој Градишки.

Деса се и данас сјећа како је брата Тривуна, послије одвајања од мајке и депортације у Сисак, увијек чврсто држала за руку.

 

– Нисам се одвајала од њега. А двије жене, које не познајем, тражиле су кроз жицу да га пустим и предам њима. Нисам то урадила. Плашила сам се. Он је стално плакао за мамом. Када су нас раздвојили у Млаки и ставили у запрежна кола, Тривун, и ако сасвим мали, побјегао је и вратио се мами у крило – сузних очију, дрхтавим гласом прича Деса.

Сваки пут, када прича о своме дјетињству у логору, поново проживљава све те патње. Тешко јој је. Али, све чини са једним циљем: да сазна било шта о брату.

Размишља шта је он, онако мален, могао запамтити. И под којим именом је наставио живот? Има ли породицу? Да ли се сјећа бар мајке Јованке, за којом је неутјешно плакао.

– Хоћу мами, хоћу мами, понављао је Тривун, отимао се, покушавао да бјежи. Откинуо је шпагу око врата са логорским бројем од картона. Кочијаш у шеширу, јурио је колима пуним уплакане дјеце, прашњавим путем, из Млаке ка жељезничкој станици, до вагона за стоку којим су нас одвезли у Сисак – сјећа се Деса.

Све из тог периода, каже, јасно памти, као да је јуче било. Памти растанак од својих и Тривуновов јаук и отимање. Као да је знао да га воде на мјесто из којег се многи његови вршњаци никад нису вратили.

– И сада сам опхрвана тугом, осјећањем да нисам могла ништа промијенити, ни на шта утицати. Нисам могла сачувати брата. Мајка је викала, трчала за колима и понављала, Десо, чувај Триву! Сунце моје жалосно, туго моја голема. Кидала са од бола и јаукала, као и нас двоје – прича бака Деса.

Цијела породица Јованке и Љубомира Савића, тада је, крајем јула 1942. године, посљедњи пут била заједно.

Деценијама касније, Вељко Савић, Десин брат, у потрази за Тривуном, био је у Гудавцу код Бјеловара, мјесту које се помиње у документу Хрватског архива, као дјечакова животна станица послије логора у Сиску. Ту је, према Десином свједочењу, Вељко разговарао са Маријом Модрић, Катином унуком. Она се сјетила да је бака Ката причала како је током Другог свјетског рата код њих био дјечак из Босне, којег су они прихватили као своје дијете.

– Бака је причала да је тај дјечак много плакао и да су га они тјешили. Био је овдје до 1945. године. Када су партизани ушли у село, предали су га у сабирни центар у Гудавцу. Одатле су га партизани, као ратно сироче, одвели у Београд. Јављао се баки Кати и њеном сину Милану, писмом, више пута, а једном, наводно, и долазио. Било је то шездесетих година – казала је Марија Вељку Савићу, а он препричао сестри Деси.

Наводно је тај дјечак, за којег се вјерује да је Тривун Савић, у Београду похађао медицинску школу. Куда га је послије живот одвео, његова сестра не зна.

– Никада за њега нисам палила свијећу, јер вјерујем да је жив. Још у руци осјећам топлину његове малене шаке, прстића, топлог длана, мокрог од брисања суза и усахлог од туге и глади. Као да сам ту ручицу јуче придржавала, тјешила га да не плаче, убјеђивала да ће доћи мама, само мало да се стрпи – враћа нас Деса причом у сисачки логор.

Сјећа се да је мајка Јованка, уз помоћ рођака, након неколико мјесеци дошла у логор да потражи своју дјецу. Она се, већ током љета 1942. године, са другом дјецом некако избавила из логора у Млаки и вратила се у Милошево Брдо.

– Мајка је, ни сама не знам како, дошла у Сисак, и ушла у логор за дјецу. Није ме препознала. Тумарала је безнадежно, па кренула кући. Мушкарац који ју је довео, убјеђивао је да поново потражи. Говорио је, снашо, можда их ниси видјела. Нема их, рекла је. Ипак, вратила се и гласно звала мене и Тривуна – прича бака Деса.

Потрчала је, каже, мајци и ухватила је за кољена, она ју је питала: ко си ти, дијете?

– Толико сам била слаба и мршава, да ме није препознала. Заплакала сам. Говорила сам, мама, ја сам твоја Деса. Она је онда питала, гдје је Тривун. Рекла сам да су га однијеле неке двије жене и да не знам гдје је – препричава Деса сусрет са мајком у логору.

Одатле су се Деса и њена мајка, скривајући се од усташа и Нијемаца, пјешице вратиле кући, у Милошево Брдо.

И од тада Деса трага за својим маленим братом, који данас, ако је жив, има 82 године.

-Све ми говори, имам неко предосјећање, да је Тривун у Београду. Али, како се он сада зове и зна ли ишта о свом поријеклу? Зна ли да има сестру која га тражи? Можда има породицу, потомке. Свака информација о њему, за мене је живот, највећи дар којег је тешко и замислити – завапила је Деса.

У потрази за братом, баки Деси помаже њена снаха Сњежане Бијелић. Вјерује да ће јој помоћи и новинари, активисти Црвеног крста, корисници друштвених мрежа …Увјерена је да је пред њом само још један корак, који је дијели од брата Тривуна. Јер, добро увијек побјеђује.

Повратак у завичај

Деса се 1956. године године удала у Сјеверовце код Козарске Дубице. Одатле је, заједно са супругом Васом, отишла у Панчево. Тамо је живјела 15 година и родила сина Жељка и кћерку Мирјану. Пред последњи рат вратили су се у Поткозарје. Васо је радио у Градишки, а Деса у Горњим Подградцима. Обновили су кућу у Сјевровцима, гдје Деса сада живи сама, јер је Васо умро прије неколико година.

Тражили Тривуна, пронашли Слободана

Десин старији брат Вељко Савић имао је девет година кад је заточен у логорима у Старој Градишки, Млаки и Јасеновцу.

Он је добро запамтио како су Деса и Тривун одвојени од мајке и одведени у Сисак и како се Тривуну изгубио траг.

Након ослобођења, послије Другог свјетског рата, дао се у потрагу за братом Тривуном.

– У том трагању за Тривуном, Вељко је у Петрињи пронашао Слободана Суботића, нашег брата од ујака. Њега је из логора од сигурне смрти спасила хрватска породица Јудаш – прича бака Деса.

Слободана су у тој породици, каже, гледали као своје дијете, он је ту одрастао и школовао се под именом Божо Јудаш. И данас се тако зове. Живи у Петрињи. Пензионисани је професор географије. Зна своје поријекло.

– Касних седамдесетих година њему је у Босанској Градишки тадашњи предсједник Општине Стево Мирјанић уручио родни лист са именом, Слободан Суботић које су му по рођењу дали његови родитељи – каже бака Деса.

Аутор: Милан Пилиповић