„Друже Тито, ми ти се кунемо…“ спјевала Перса с Козаре: Невјероватна прича из села Бјелајци код Козарске Дубице (ФОТО, ВИДЕО)

„Друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо!“ Ко још не зна ове стихове, које су деценијама пјевали, прво партизани, а послије њих пионири, војници ЈНА, ударници на омладинским радним акцијама, па чак и Здравко Чолић.

Али, ријетки су они који знају да ове стихове није спјевао нико од славом овјенчаних пјесника револуције, него Перса Ристић, сеоска домаћица са Козаре.

На гробљу у Бјелајцима, седам километара удаљеном селу од Козарске Дубице, гдје су помијешане старе и свјеже хумке, давнашњи и нови споменици, гдје се преплићу идеологије, црвене петокраке и православни крстови, налазимо свједочанство и потврду да је, баш ту, на осунчаној њиви испод пута, настала најпознатија пјесма о Титу.

Пјесма о житу и Титу
Овдје је мјештанка Перса Ристић, послије повратка из избјеглиштва, у опустошено и спаљено село, жањући жито, преостало послије козарске офанзиве, у јесен 1942. године написала „Гроб до гроба у зреломе житу, Козара се заклињала Титу. Друже Тито, ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо…“

Ову пјесму су многи познати пјесници надограђивали и додавали нове стихове. Персино ауторство, мада она није била нарочито позната по томе, нити се борила за част и славу, нико није порекао.

О настанку пјесме изван њеног села и Поткозарја мало се знало све до 1982. године када је о томе репортажу објавила београдска „Нада“, а потом у Бјелајце почели стизати новинари из великих редакција.

Перса, иначе преминула 1997. године, била је домаћица и учесник Народноослободилачке борбе. У поменутом новинском чланку, објављеном прије више од четири деценије, Перса је навела да се сјећа свих офанзива, посебно оне козарачке, када је од Нијемаца и усташа отјерана у Славонију. Почетком октобра 1942. године вратила се у своје село, у родне Бјелајце. Затекла је пустош на све стране, попаљене куће, изгинуло становништво или отјерано у логоре.

Скупљали жито и кости убијених

Нас­ неколико жена, казала је те 1982. године, обилазиле смо њиве, пашњаке на којима није пожњевена пшеница и није покошено сијено. Сакупљајући влати дозрелог жита, скупљали смо истовремено кости изгинулих мјештана и бораца. У том тешком времену, спонтано, у даху, у тренутку, смислила сам стихове и први пут запјевала пјесму о житу и о Титу.

Тако је ова пјесма, “Гроб до гроба”, прихваћена у борбеним јединицама, у народу, свуда гдје се славе побједе, окупља народ али и гдје се гине.

Милан Булић, скроман и по мало срамежљив Персин сестрић, син њене сестре Данице која је и сада жива али тешко болесна, загледан у теткино вјечно почивалиште, на брежуљку одакле се виде три државе, цијела Козара и Кнешпоље, прича да се сјећа приповиједања о настанку познате пјесме.

– Причала је она често, нама дјеци, о том свом доживљају. Кад се, послије офанзиве на Козару, у љето 1942. године, вратила кући, а бјежала је којекуда, тамо гдје је очи воде и ноге носе, сакупљала је истовремено жито и људске кости. Није ту она била, сама, него са још неколико младих жена, које су избјегле страдање у усташком и њемачком обручу. То су њиве овдје испод гробља, мало ниже… – наводи он.

У рату изгубила 37 сродника
Прича тако Милан, по мало застајкујући јер му се стегне у грлу, загуше емоције… Накратко заћути, као да и он, овог часа, проживљава Персину трагедију. Њена породица, подсјећа Милан, била је бројна, до Другог свјетског рата. Офанзиве, усташки логори, убиства и погибије, однијели су њених 37 сродника, двоје дјеце, супруга, петоро браће и сестара…

Послије рата живјела је сама, са сестром Даницом Булић, Милановом мајком, у истој кући. Никога ближњег није имала али није очајавала.

– Нисам ја, када сам био дијете, и врло млад, схватао ту њену причу. Волио сам слушати када она објашњава шта је и како је било. Мени је све дјеловало као да препричава неки филм, нешто нестварно. Била је стамена, држала говоре на народним зборовима, борила се за своје село, за државу и народ. Није тражила да наплати од Југославије, којој је била одана, било шта – каже Милан загледан у теткину фотографију на мермерној плочи.

Пише да је рођена 1913. године, а преминула 1997. године. Поред њеног споменика је пет жељезних крстова, а на другом крају породичне гробнице, са друге стране, споменик Персиној мајци Мики Булић.

– Крстове је Перса подигла за своју дјецу, за браћу и сестре, Росу, Мару, Станку, Милку, Илију, Марка, Василија… Никада она није сазнала гдје су скончали, у Сави или некој јами. Гробнице са крстовима су празне, као што је празна и гробница Милана Тепића у оближњем Комленцу. Перса је, руком судбине, једина успјела побјећи из козарског обруча, са дјецом, коју су усташе одузеле у логору. Када се вратила кући, затекла је само згариште, и бунар…

Тешко поднијела распад Југославије
Милан Булић каже да се о Перси и пјесми посвећеној Титу, прије посљедњег рата, повремено писало, али након овог рата слабо или никако. Долазили су некада у Бјелајце, сјећа се Милан, многи новинари из Београда, Сарајева, Новог Сада… Сада је и то, препуштено забораву, као и све друго. Овај рат је све то пребрисао.

Распад Југославије је тешко поднијела. Страховала је да се велико страдање Козаре не понови, да се огњишта не угасе, као у вријеме њене младости и ратног војевања.

Ни овог пута Бјелајци нису прошли без црних марама и лелека. О томе свједочи спомен плоча на сеоском дому, са 18 имена и фотографија, све младића на прагу живота. Поред је урушена стара школа. Кров је пропао, са ње спали многи црепови, љушти се малтер, нема прозора, а ни ђачких клупа, ни катедре…

Опустјело село
Некада велико село, са много кућа, са великим породицама, чами у зимској измаглици. Успомене су богате али је садашње вријеме тешко. Нема народа, говори нам на почетку разговора Душан Цвијетић, предсједник Мјесне заједнице.

– Школа је прије рата затворена, стално се смањивао број дјеце и ученика. Неки се раселили, многи умрли, изгинули у ратовима. Нисмо се опоравили од страдања у Другом свјетском рату, а задесио нас је нови, посљедњи. У једном смо градили Југославију, у другом разграђивали. Нама Козарчанима је суђено да се увијек боримо за слободу, то је наша светиња – вели Цвијетић.

У Бјелајцима се младост свела на десетак ученика који аутобусом путују у Козарску Дубицу, у школу. Ипак, овдје не посустају, не предају се, то је њима у крви. Прошле године формирали су Завичајно удружење, са примарним задатком да обнове школску зграду.

– Међутим, допали смо у проблеме – каже Цвијетић.

– Ни то не иде лако. Некада смо, пословни дио зграде уступили предузећу ХПК да овдје отвори трговину. То нам је било потребно. Послије је дошла такозвана транзиција, ХПК је приватизован а ми принуђени да сада од њих купимо објекат, којег смо изградили и поклонили. Скупштина општине, то је ХПК-у пренијела у власништво. Сада наше село зависи од стечајног управника у Драксенићу, у бившој творници за прераду кукуруза – пожалили су нам се у Бјелајцима, селу гдје је школу некада похађало 150 ученика, а сада нема толико на списку становника свих генерација.

Док је Козаре живјеће Персини стихови
За Бјелајце, за његов напредак, подсјећа, борила се и покојна Перса Ристић, држала говоре, дочекивала и испраћала главаре и владаре. Писала је пјесме, али и захтјеве за сеоске потребе, Општини и држави. Душан Цвијетић се хвали да је била његова прва комшиница.

– Куповао сам коверте за њу, када сам ишао у школу. Имала је свеску са својим пјесмарицама. Ту је биљежила све што би смислила, стих, поруку, неку другу писанију – сјећа се Душан Цвијетић угледне мјештанке Персе Ристић, поред чијег гроба често застане, поклони се, заћути…

Сјећање на Персу његује и Душко Чолић, чији су родитељи овдје доселили из Котор Вароша.

– Дуго сам радио у Аустрији, недавно сам се вратио у Бјелајце. Када год сам чуо пјесму “Друже Тито, ми ти се кунемо” осјећао сам се срећно. Тада ме обузимала нека језа, расло је узбуђење. Због Персе и мога козарачког краја, који је у историји пострадао али изродио јунаке, пјеснике, војнике, учене људе… Зато, док је Козаре, живјеће Персини стихови, јер они припадају славној епохи наше историје. Тиме се поносим – одлучан је и привржен истој, слободарској идеји Душко Чолић, један од верних чувара успомена овог села на обронцима славне Козаре.

ДУГОВЈЕЧНА БАБА МАРА
Међу најстаријим мјештанима Бјелајаца, који су наџивјели цијели вијек, је Мара Шипка, рођена 1859. године, а умрла 1965. године. О томе свједочи споменик на гробљу у облику петокраке са српом и чекићем.

Преживјела је Турску, Аустрију, Краљевину Југославију, СФРЈ, потом босански устанак, балканске ратове, Први и Други свјетски рат… бројне владаре, турске султане, Аустријанца Фрању Јосифа, краља Александра, а умрла у држави којом је управљао Јосип Броза Тито.

Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић