‘Ђеде, молим те, не дај ме у школу’ (ФОТО)
Сјећање Милана Пилиповића на почетак школске године давне 2002. године у Градишци.
Подапео дјечак ногама, ухватио се руком за велики бетонски стуб, па ни корака.- Ђеде, не дај ме, нећу ти ја жив у школу. Боље да ме убијете него да улазим унутра – кроз плач прекорава свог дједа Никола Вилић, шестогодишњи ђак првог разреда Основне школе ‘Васо Чубриловић’ у Градишки. Његов дјед прво предложи да унука причека у оближњој кафани док ‘одради’ три сата експерименталне школе, али му супруга, то јест Николина баба, која је такође дошла да првака охрабри на животној прекретници, поквари план.
– Ма немој ми рећи, узми дер дијете за руку, па у разред, сједи с њим док се не заврши настава – рече. Утом учитељица Сања Гагић стави се на чело колоне од двадесет ученика од којих већина није напунила ни шест година, те сви кренуше ка великим школским ходницима, учитељица на почетку, а дјед и унук, руку за руку, на зачељу колоне којој су већином маме дуго одмахивале.
– Мој Бане напунио је торбу слаткишима, убацио играчке и свеске, папуче, има ту још којечега. Бојим се да ће му бити тешко – сажаљиво анализира Сњежана Кљајић.
Већина родитеља намеће много питања и дилема. Нису сигурни како ће овај разред носити терет школе. – Уђите и ви, сви заједно ћемо у учионицу на договор – поручила је учитељица. Онда су родитељи журно кренули за ученицима. У учионици завладао је мук.
– Ово је испит за све, родитеље, школу, ученике. Први пут се срећемо с дјецом која крећу у школу годину млађа од претходних генерација. Наша школа је међу шест експерименталних, и ова генерација учиће по новим програмима, знање ће се стицати кроз игру, разговор, повјерење. Желимо да школа постане други дом – рекла је учитељица, објашњавајући како су ђацима потребне папуче, по нешто за грицкање, потом дрвене боје, фломастери, оловке, нешто папира, а у торбама мјеста и за омиљену играчку.
– Сине Љубо, држи се школе и не мисли на кућу – шапатом је свог сина храбрио Жарко Манојловић. А Љубо већ пронашао дружину, Игора Сембера, Игора Пуљаревића, Бранислава Кљајића…
– А зашто ти, злато, плачеш – обратила се учитељица једном новајлији који је баку шчепао за прст па не пушта. Други су опет истраживали по учионици која је више подсјећала на играоницу из вртића у којем су боравили само дан раније.Директор школе Остоја Ђурић каже да су уписали четири одјељења и укупно осамдесет и три првака.
– Наша школа је прва по новим корацима у образовању Републике Српске. Желимо да примјенимо програме који ће олакшати школовање, поједноставити програме и смањити терет ученицима. Ови најмлађи представљају прву генерацију реформисаног школства – рекао је Ђурић, откривајући да је у овој школи годинама радио и садашњи министар просвјете РС Гојко Савановић. Он нам је радо причао о новим методама рада:
– Ово је први разред и основно образовање за њих ће трајати девет година. Све је прилагођено узрасту и они ће брзо завољети школу. Не желимо да дјеца имају аверзију према настави. Желимо непосредним контактом и другачијим приступом извући максимум и препознати склоности за занимања којим ће се касније бавити – рекао је министар Савановић.
Након три сата рада, родитељи су опет стигли по дјецу. Учитељица их је у колони извела и објаснила да је и сутра долазак обавезан. – А шта ће бити, тето, ако ја заборавим доћи – рекао је један од њих трчећи мами у загрљај.
Извор:www.blic.rs / M.Пилиповић