Ево Тита, Миленко се пита: Миленко Балта, давалац крви и југоносталгичар из Бистрице код Градишке

Пошалицом у стиху, ево Тита, Миленко се пита, радници у воћњаку Спасоје Лајића, у Бистрици код Градишке, често ословљавају свога колегу, трактористу Миленка Балту, рекордера у давалаштву крви и југоносталгичара, у мајици са Титовом сликом.

Миленко је крв дао 155 пута, спасивши тако многе живота, помогао другима у невољи а никада није питао за њихово име, презиме, адресу, занимање или било какве друге генералије.

За мене су, започиње своју животну исповијест и своју филозофију, сви људи у невољи исти, свачији проблем је једнако тежак и болан. Зато сам многима помогао не тражећи ништа за узврат. Мој осјећај да сам учинио нешто вриједно и њихова лијепа ријеч, за мене су велика срећа – приповиједа Миленко, у кафани код Станка Шиника у Врбашкој, гђе готово свакодневно, послије радног дана у воћњаку, навраћа на пиће и мало разговора.

Колико је вриједно бити хуман, добар са људима и народом, Миленко је научио у младости, у вријеме служења у ЈНА.

– Први пут крв сам дао 13. новембра 1974. године у Пироту. Послије сам отишао у Ријеку и тамо наставио давати крв. Тако, све до сада. Гђе год сам дошао и пријавио се да сам давалац крви, увијек су казали, такав нам треба. Крв дајем свака три мјесеца, на своју иницијативну али се често дешава да ме позову, због хитног случаја. Сјећам се, напримјер, многих драмтичних ситуација. Крв сам дао Српчанки која је родила двојке. Оставио сам посао, спремио се у највећој журби и стигао на вријеме, у Трансфузиолошку службу. Тиме сам спасио три живота и таквим поступцима се дичим, то је мој понос и смисао живота – буди Миленко емоције на давнашње вријеме, на многе примјере у којима је његова крв спасила живот, чијих вриједности се није одрекао.

– Посједујем картоне у здравственим установама у Нишу, Београду, Бијељини, Приједору и Градишки. Нажалост, на телевизији више показују даваоце који су по пет или петнаест пута дали крв него нас, рекордере. Ваљда их могу лакше пронаћи, а до нас, давалаца са стотину и више давања, тешко је доћи јер ми живимо далеко, у селима, радимо у пољопривреди или у фабрикама, у град долазимо само када треба дати крв па опет капу у шаке, притегнутих кајиша на опанцима журимо у свој свијет. Тако је, части ми, истину ти говорим – увјерава нас Миленко Балта.

Сада, због старосне границе, каже, више не може давати крв али је срећан јер је велику и важну мисију довео до краја. Ипак, многи Балту познају и по југоносталгичним осјећањима и оданости бившем предсједнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу.

Његову слику годинама носи на мајици испод које су, осим потписа, различите поруке. На мајици за коју се опредијелио ове године, пише, ваше вријеме истиче.

Порука је упућена, додаје, свима који одлучују о народу, троше државне паре и свађају се. Балта је Тита видио на Козари, на прослави, приликом завршетка градње споменика.

– Био сам на предвојничкој обуци на Мраковицу, у шпалиру, када је откривен споменик. Тада сам видио маршала. Застао је испред мене, тако ми је било суђено, спустио ми руку на раме, потапшао и упитао, како си војниче. Осјећао сам се веома узбуђено, важно, срећно… И сада ми се, послије толико година чини да ми је његова рука на рамену, није ме напустио тај осјећај – под снажним емоцијама, прича Балта из којег, као бујица, као планински поток, тече ријека успомена.

– Тог 4. маја 1980. године, дошао сам из Ријеке овђе, задесио се у Јабланици, гледао утакмицу на телевизији. Наједном је све стало, занијемели и телевизор, и људи, прекинута утакмица, играчи и публика зајецали а плач се зачуо и у селу, са свих страна – присјећа се Балта Титове смрти. Остало друштво у кафани, пажљиво слуша и са њим саосјећа.

– Знао је народ да ће рат, плакао је због Тита али и у страху, питајући се, шта ће бити послије, а знамо шта је било. Говорило се, када умре Тито, биће рат. Док је он био жив, нико није могао ударити на Тита и зато је постојала држава. Прочитао сам да је Мирослав Крлежа, четири године прије Титове смрти рекао да нема ништа против да умре прије Тита, јер не жели присуствовати злу и страдању, свему што нас чека након његовог одласка – прича хуманиста и родољуб, вриједан и племенит човјек, Козарчанин.

– Када човјек, као и држава, једном попусти и дозволи да га газе, тај из блата неће устати, а од њега као и од државе више нема ништа. Имам много истомишљеника, људи који ме подржавају – увјерава нас Балта, упоређујући државу којој се заклео и све друге, настале на њеним рушевинама.

Завјет
Када год идем у град, прича Балта, на сеоске зборове, у посјету родбини и пријатељима, облачим мајицу са Титовом сликом, коју сам купио у Бијељини.

Искрен да будем, има и оних који не подносе ову моју, како да кажем, церемонију, али мене то не занима. Осјећам се ментално и физички јак да се са сваким, аргументом а Бога ми, и шаком или каквом тољагом, могу обрачунати.

Никога не бих први напао, понашам се по Титовом завјету, туђе нећемо, своје не дамо, преко границе лијепо се гледамо.

Српскаинфо/М.Пилиповић