Годишњица смрти Милутина Вучковца: Његов живот је лекција из историје и родољубља (ФОТО)

Становници Горњих Подградаца, родног краја доктора Милутина Вучковца, Градишке, цијелог Поткозарја и околине, са великим поштовањем сјећају се овог хуманисте, професора, родољуба, јасеновачког логораша, спортисте…

Његово име носи Фудбалски стадион “Слоге” у Горњим Подградцима, а портрет Милутина Вучковца, на школи у овом мјесту, подсјећа на њега и његово велико и важно дјело. На данашњи дан, 26. марта, 2021. године, преминуо је доктор Вучковац.

Посљедњи пут у Градишки боравио је приликом отварања спомен-чесме Диани Будисављевић, хуманитарки из Аустрије која је у Другом свјетском рату из усташких логора избавила неколико стотина козарачке дјеце.

Милутинов син Синиша казао је за Српскаинфо да је Милутин волио Подградце и Градишку, те радо и често долазио у та мјеста.

– Захвални смо многима који су уважавали и поштовали мога оца. Он је на нас, своје потомке пренио љубав према родном крају. Зато, увелико поштујемо почасти које Милутину, у његовом завичају, указују Горњи Подградци, ФК “Слога”, ОШ “Младен Стојановић”, градишки музеј, а нарочито Град Градишка и градоначелник Зоран Аџић – казао нам је Синиша Вучковац.

Бројни су догађаји, свечаности и скупови на којима је Милутин Вучковац био чест и радо виђен гост. Он је, приликом посљедње посјете Градишки, отворио изложбу фотографија посвећену Диани Будисављевић и пустио воду на спомен чесми у градском парку, посвећену овој хуманитарки. Доктор Вучковац, тада је казао да су његова осјећања помијешана.

– Исплели су се срећа због овог догађаја и туга због сјећања на моје ђетињство и рат у којем је Диана Будисављевић показала да су у времену зла постојали добри људи. Међу њеном дјецом, како смо увијек говорили, највише је било дјевојчица и дјечака одавде, из Поткозарја, из градишких села – причао је Милутин Вучковац у парку поред Саве у Градишки, тихо, полако, али одлучно и јасно шаљући снажне поруке које су окупљени испред Спомен-чесме Диани Будисављевић, на којој је бакарни рељеф са њеним ликом, пажљиво слушали као јединствену лекцију људске патње и људског доброчинства.

Често је Вучковац говорио и о своме дјетињству у рату и логорима НДХ.

– Памтим свој одлазак у логор, у прољеће 1942. године. Све до преласка Саве, нисам се плашио, нисам схватао шта нам се спрема. Када су од нас, ту одмах преко велике ријеке, у Старој Градишки, одвојили дједа Милу, учинили су то веома грубо, а моје слабашно срце се стегло, затитрало, уздахтало. Много сам се уплашио, плакао, јер сам остао без свога дједа, свога заштитника. Њему сам био много привржен, водио ме свуда. Схватио сам шта нас је снашло. Патио сам за кућом, за својим селом, за дрвеним колима у којим сам се возио док је дјед водио волове. Тај мој свијет краткотрајне среће, дјелић лијепог дјетињства се у тренутку разорио и нестао. Много сам плакао, бесакрајно туговао – отворио је душу, побудио у себи давне, али никад заборављење догађаје из ратом разореног дјетињства.

О тим сјећањима угледног љекара, више пута писали смо, али су његова сјећања, за слушаоца и читаоца, увијек свјежа, јединствена, поучна и важна.

Сјећам се, износио нам је животну исповијест угледни љекар, када је у Горњим Подградцима, у моме родном мјесту, горјела пилана 1941. године. Пуцало се, трештало, а ми смо били уплашени. У том гротлу зла, са мајком Драгињом кренули смо у бијег од усташа. Чим смо стигли у Стару Градишку, након што су усташе отјерале дједа, раздвојили су дјецу и жене од мушкараца. Колона нејачи се зауставила у Јабланцу, једном од сабирних центара јасеновачких логора. Мајке су дјецу прехрањивале куваним и туцаним кукурузима. У Јабланцу су, потом, усташе одвојиле дјецу од мајки.

Милутин Вучковац је у усташким логорима провео више од пола године.

– Гледао сам како моји вршњаци умиру промрзли и неухрањени. Тек по изласку Дневника Диане Будисављевић, сазнао сам да је она долазила у Јабланац. Она је помогла многима да се спасу. То што сам као дјечак гледао смрти у очи, допринијело је да испуним очеву жељу, завршим Медицински факултет и посветим се новим животима. Порођајни дјечји плач увијек се разликовао од оног којег сам упознао када сам ја био дјечак – прича познати гинеколог враћајући се упорно на теме из свога дјетињства, на логоровање и на Други свјетски рат, на непријатељску офанзиву на Козари.

а туга пратила ме и послије, када сам се у Јасеновцу растајао од мајке Драгиње и од свих мојих.

Дуга је и болна исповијест Милутина Вучковца, а његова исповијест потресна. Ни много година касније, слике из логора нису изблиједиле, избрисале у његовим сјећањима.

– Када су ме усташе убациле у сточне вагоне и потјерали даље, у Јастребарско, у други логор, заједно са сестрама Зором и Јелисаветом, моја мајка се кидала од бола, урликала, гушила се у сузама. Тада сам је последњи пут видио. Игубила ми се међу хиљадама несрећника, живих костура у жици, када је товар, тај воз пун дјеце кренуо уз заглушујући хук и клепетање жељезних точкова. То је било веома тешко вријеме, без воде, без хране, без слободе. Био сам скрхан болешћу и патњом, туговањем за својима, за родитељима и родбином.

Повратак из логора

Враћали смо се, описивао је Вучковац повратак у разорено село под Козаром, на спаљена кућишта, гђе смо остајали, ложили ватру на тим огњиштима без заклона и крова, спавали под стаблима, јер нисмо имали куда. По дозрелом воћу се сјећа одласка и повратка из логора.

– У логор сам отишао у јуну 1942. године, у вријеме када прве јабуке доспијевају. По томе сам запамтио свој одлазак исто као и повратак кући, у јесен, гђе су ме опет дочекале родне воћке, пуни воћњаци јабука које нико не сакупља, које нико не бере, нити коси траву.

По завршетку рата и живота у домовима ратне сирочади, стална тежња за Милутина било је школовање. Медицински факултет завршио је у Београду а касније и специјализацију из области гинекологије. Усавршавао се на клиникама у Београду, Загребу, Љубљани и Новом Саду.

Многе његове колеге училе су од примаријуса и доктора, професора и изнад свега, доброг човјека. Добитник је многих признања, Плакете градова Бањалука и Градишка, за допринос развоју медицине, за хуманост и напредак друштвене заједнице.

ФК “Слога” Горњи Подградци

Доктор Вучковац је изнад свега волио фудбал. У дресу ФК “Слога” одиграо је више од 500 утакмица.

– Фудбал ми је давао снагу, вољу, жељу да побиједим, да се стално надмећем. Настојање да увијек, постављене задатке урадим што прије и што боље, то је тековина из дјетињства, из времена када сам сакупљао шљиве, сијено, носио и цијепао дрво… У фудбалу сам стекао много пријатеља, пропутовао цијелу Крајину, стигао у сва села и градове… Током студија у Београду, играо сам у БСК. У великом граду пријатељи су ме подстицали да приступим великим клубовима, али то није била моја прокупација – казао је Вучковац.

Он је често говорио да су се Подградчани, познати по опречним ставовима по многим питањима, али да су без изузетка сагласили се да спортском центру дају његово име.

Данас, 26. марта, играчи “Слоге” и клупска управа, навијачи овог клуба дуге и богате историје, на утакмици против “Лауша” у Бањалуци, у Регионалној лиги Републике Српске, играју за Милутина Вучковца и за његову фудбалску опсесију у истом дресу.

Извор: Милан Пилиповић / srpskainfo.com