Годишница смрти патријарха Павла
Данас се навршава 14 година од смрти патријарха српског Павла, у храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном мјесту блаженопочившег патријарха Павла и манастиру раковици, гдје је сахрањен, данас је служен помен.
Патријарх Павле је преминуо 15. новембра 2009. године на Војномедицинској академији, гдје је провео посљедње дане на лијечењу.
Он је на мјесту поглавара Српске православне цркве провео 19 година, изабран је 1. децембра 1990. године, када је замјенио болесног патријарха Германа.
Патријарх Павле (свјетовно име Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији.
У том мјесту је завршио основну школу. Нижу гимназију завршио је у Тузли, вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.
Двије године је студирао медицину у Београду. Прије одласка у гимназију провео је једно вријеме на припремама за школу у манастиру Ораховица.
Други свјетски рат затекао га је у родној Славонији, одакле је пребјегао у Београд, гдје је, да би се могао издржавати, радио физичке послове на грађевинама и на доковима.
У прољеће 1942. његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у манастир Свете тројице у Овчару, а од 1944. радио као вјероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому за дјецу избјеглу из Босне. Те године је оболио од туберкулозе.
До 1946. је био у манастиру Вујан, гдје се излијечио од туберкулозе. Замонашио се 1948. у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона.
Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Рача у Подрињу. Школске 195О/5л. радио је као помоћни наставник богословије „Св. Кирила и Методија“ у Призрену. Јеромонах постаје 1954, убрзо протосинђел, а 1957. архимандрит.
Од 1955. двије године је био на послиједипломским студијама у Атини.
За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године. Хиротонисан је у београдској Саборној цркви 22. септембра 1957. од патријарха Викентија и епископа пакрачког Емилијана, зворничко-тузланског Лонгина и жичког Германа.
У октобру те године устоличен је у Призрену од епископа Германа и захумско-херцеговачког Владислава. На Косову је провео 33 године.
На ванредном засједању Светог архијерејског сабора 1. децембра 1990, којем је предсједавао загребачко-љубљански митрополит Јован Павловић, замјеник тада обољелог патријарха Германа, биран је нови патријарх између тројице кандидата тајним гласањем.
Како ниједан од кандидата није добио довољан број гласова избор је обављен жребом на тзв. „апостолски начин“ тако што је архимандрит троношки Антоније извукао име будућег патријарха.
Тако је Павле постао 44. поглавар СПЦ. Устоличен 2. децембра 1990. године у Саборној цркви Св. Архангела Михаила у Београду од стране 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Патријарх Павле је тада истакао да му је једини програм рада Јеванђеље.
Посјетио је бројне православне цркве: цариградску, александријску, јерусалимску, руску, бугарску, румунску, грчку, грузијску, као и српске епархије и парохије у Америци, Канади, Аустралији, Мађарској и Румунији.
Објавио је двије књиге: „Питања и одговори чтецу пред производство“ (1988) и „Девич, манастир светог Јоаникија Девичког“ (1989). Заслугом Патријарха Павла објављено је и допуњено издање „Србљака“ (1986). Био је предсједник Литургијске комисије која је издала Служебник.
Почасни је доктор Богословског факултета и Академије Св. Владимира у Њујорку.
Влада Србије је 13. јануара 2005. именовала Патријарха Павла за почасног предсједника Фонда за Косово и Метохију.
Током посјете Русији у јануару 2002. године партријарху Павлу су уручене двије значајне награде: Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Андреја првозваног.
Предсједник СЦГ Светозар Маровић одликовао је у септембру 2004. патријарха Павла, (на његов деведести рођендан), Орденом Немање првог степена.
Поводом Дана државности Србије, 15. фебруара 2007. принц Александар Карађорђевић додјелио је Партијарху Павлу Орден Карађорђеве звијезде првог степена.
Патријарху Павлу је 2009. додјељен руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.
Од 13. новембра 2007. патријарх Павле био је на лијечењу у Војно-медицинској академији у Београду, а 8. октобра 2008. поднио је молбу Светом архијерејском Сабору СПЦ да му „због здравствених разлога и немоћи“ дозволи да се повуче из активне службе.
Молба патријарха Павла на Сабору СПЦ 11. новембра 2008. није усвојена.
Његова светост патријарх Павле упокојио се 15. новембра 2009. године у 95. години.
Сахрањен је у манастиру Раковица, што му је и била жеља, гдје га је на посљедњи починак испратило више од пола милиона људи, а његов гроб свакодневно посјећују бројни православни вјерници.
Патријарх Павле биће упамћен као човјек мира и поштовања међу људима, ма које вјере били.
Говорио је грчки, руски и њемачки језик.
Д. Јанковић