Градишки посљедњи берберин

Њихови алати су бритва, електрични бријачи и разне машинице  за браду и бркове и читав спектар чешљева, машиница а најважнији од свих, осмијех, добра воља за муштеријине жеље и сигурне, мирне а вриједне руке које чувају стари занат берберина. Стари занат у Градишци уз услуге фризерског салона чува Саша Паурача кога смо посјетили у његовом салону. Успјели смо да уграбимо тренутак и да попричамо са Сашом о занату који лагано изумире или можда боље рећи опстаје уз проширивање услуга јер он, уз посао берберина, чије се услуге све мање траже, и шиша мушкарце у Градишци.

Да би опстали на тржишту људи се сналазе на разне начине па проширују спектар услуга, шишање, шминкање, педикир, маникир… Он се зауставио на мушком шишању и има посла, има сталне муштерије које траже и услуге бријања али ријетко се за ту услугу појављују нова лица. Углавном они који вјерују оштрој бритви и мирној руци овог фризера, берберина. Нити има интересаната да се посао берберина научи, нити би се тај посао сада некоме исплатио због мале заинтересованости.

Саша каже, да једном, два пута седмично, сталне муштерије има на бријању. Његови родитељи су купили кућу близу граничног прелаза и оставили му у аманет посао и знање. Сјетио се Мустафе Башића од кога је његова мајка учила занат и купила кућу, али и других фризера и бербера које суграђани памте Емин, Лукић, Драго, Вида, Алмаса и многи други. Његова породица у том локалу ради од 1989 године. Брину о главама, брковима и брадама својих суграђана. Заказивања термина од тада па до данашњег дана нема. Мушкарци су много мање захтијевни него жене, каже Саша, и стрпљиво сачекају свој ред уз причу и дружење. Сјетио се Саша и разних анегдота са пријатељима којима је, кад их обрије и по глави ударао печат фирме на потиљку па се шишање и бријање завршавало и уз чашу гемишта и смијех. Некада људи дођу и са својим тужним судбинама па и муку подијеле на коју човјек не може да остане равнодушан, као и у сваком другом послу. Оно што је најљепше јесте кад је муштерија задовољна и враћа се опет. Некада се радило са топлим пешкирима и машинама, алат се мало измијенио временом, бритве се више не оштре сад се користе једнократни жилети што је и више хигијенски а и лакше. Бербернице како се то некада звало можда понегдје и још увијек, су одувијек свједочиле једном времену а одлазак код берберина је био статусни симбол. Више је то сад фризерски салон него берберница али разлози за долазак мушкараца су и даље традиционални.

„Осим што долазе овдје да се среде, многи наврате и да би се испричали, попили кафу, разговарали о музици, спорту, женама и побјегли од свакодневнице“, закључује овај тих, вриједан, ненаметљив човјек.

Р.Калабић