Градишки вашар 21. септембра, на Малу Госпојину вијековима окупља све генерације и друштвене слојеве

Некада се вашар у Градишци одржавао у парку поред аутобуске станице, гдје су били мали и велики рингишпили, стрељане, мађионичари, опасне животиње у жици, дугачке змије које су из дрвених сандука вадили мишићави младићи и омотавали око паса, а радознали народ у страху се склањао подаље, на безбједно одстојање.

Узбуђење се увлачило у кости сваког радозналца који није одолио зиду смрти и моторима у каци, што је ипак представљало највећу вашарску атракцију. Ова традиција и сада живи у Градишци, а на вашар сваке године стижу модерније новотарије које народ гледа са чуђењем и препричава до сљедећег вашара.
Радивоје Зарић, Градишчанин, књижевник и учитељ написао је да на Малу Госпојину и још два дана послије „У парку све бруји од гласна разговора и весеља. Под шатрама ударају тамбуре и бубњеви, јече хармонике, цвиле виолине, пиште зурле, надмећу се промукле пјеваљке. За столовима највише сеоског свијета. Пред њима пуне здјеле печења и кригли пива. Ужагрили очима у пјеваљку и слушају пјесму, медна росо ђе си зимовала. Ријека свијета клизи кроз парк. Уморне мајке вуку дјецу замазану од арнаутске алве и лицитарских колача. У устима им пиштаљке плехнатих орозова, гађају пролазнике папирнатим лоптицама, пуцају из пиштоља са чеповима од плута“.

Често се у прошлости Градишке, у вријеме вашара, пазарних дана или других народних зборовања помињу пехливани, артисти и акробате. Они су ходали по жици или конопцу разапетом између стубова или већих зграда, најчешће на мјесту бивше пијаце или њеној близини, што је из данашње перспективе центар града. Најпознатији међу њима је био Ариф Тамбурија, поријеклом из (Босанског) Шамца, који је ходао на конопцу одржавајући равнотежу помоћу дугачке мотке, а понекад и возио бицикл на жици, што је у невјерици пратило много народа.
Испричао нам је, једном приликом, Хикмет Хаџиалагић позивајући се на свједочење Сакиба Демираче, који је често говорио и о јунаку из Лике, атлети који је такође долазио у Градишу и забављао народ.
-Имао је толику снагу да је тргао ланце пред гледаоцима или би легао на цесту па би онда камион прешао преко њега. Старији Градишчани и сада препричавају његове наступе и програме који су записани у књигама о прошлости Градишке али је тешко закључити како му је било име и из којег је мјеста. Народ га је једноставно памтио као јунака из Лике и о њему и његовој снази распредао невјероватне приче. Познати приповједач Ћамил Сијарић записао је да се од давнина у Градишци није могло слабо пјевати и лоше свирати.

-Могла је некога и Пешта да прими као добро грло и добру свирку а Градишка га одбаци. Одбачене је слала дубље у Босну, Бањалуку и Сарајево јер што је за њих, није за Градишку. Овдије се тражило да се умире уз музику и ако се није могло, онда се није ни живјело“, препричава Хаџиалагић старе обичаје у родном граду.

Пјесма о Градишки
Када је са грамафонске плоче 1928. године, које су предствављале чудо, изум којем се дивио свијет, чуо пјесму о Градишци коју је отпјевао Боро Јањић и у којој се он помиње тадашњи начелник Хакибег Реуфбеговић фијакером је отпутовао у Шабац и популарног пјевача довео у Градишку. Према записима Владе Милошевића, музиколога из Бањалуке у Градишци је организована приредба, дошло је неколико хиљада људи пред којима је, на великој сцени, Боро Јањић отпјевао пјесму о Градишци на обали Саве.