Хируршка професија и фотографска опсесија завичајем: Доколица Алексе Средића, хирурга у Болници Градишка (ФОТО)

Када није у хируршкој сали, у Болници Градишка, гдје је запослен, него у родном Новом Граду, гдје проводи много времена, Алекса Средић фотографише природу, своју животну средину, Нови Град и ријеку Уну. Он фотографијама, али и кратким лекцијама из историје, настоји представити љепоте свога завичаја..

Нови Град се први пут у историји помиње 1217. године под називом Цаструм Новиум, (Нови Град), мада се историчари више слажу да је град основан 1280. године. Тада су се појавили први писани документи о овом насељеном мјесту, на запду Републике Српске, (Повелја благајских кнезова Бабоњића из 1280. године, чији оригинал се чува у државном архиву у Будимпешти).

Шире подручје града било је насељено још у античко доба о чему свједоче археолошка налазишта у селу Доњи Ракани и у долини рјечице Јапре.

Прво насеље није могло настати на данашњем градском подручју јер је било изложено плављењу ријека Уне и Сане, које је ове зиме, фотографисао доктор Средић, дијелећи ову, на далеко чувену љепоту, са читаоцима портала Српскаинфо.

Нови Град је био највећа раскрсница друмског и желјезничког саобраћаја у Поуњу и у бившој Југославији, а сада између Републике Српске, Републике Хрватске и Федерације БиХ. Овдје су се стално укрштали интереси великих сила, па је град вијековима у граничном простору.

Град је најприје настао из два подграда — Поднови и Устисана, под Кулским брдом, на којем је стајао тврди каштел акрополског типа кнезова Бабоњића, за надзор ријечног и цестовног саобраћаја долинама Уне и Сане, које се управо састају испод Кулског брда, гдје су први зачеци Новог Града.

Средњовјековне географске мапе и стари документи врло често спомињу ову утврду у разним варијантама његовог имена као Нови Град, Ново Кастро, Новиградец, Каструм, Ујвар итд.

Борбе за Нови Град
Пад средњовјековне Босне под османлијску власт приморао је кнезове Бабоњиће, који су се због утврђења Благај Града прозивали благајски, да створе савез са кнезовима Зринским како би се ујединили и сузбили инвазију Османлијског царства.

Захваљујући тој привременој слози, ови босански великаши су успјели 1483. године нанијети тежак пораз османлијској провалној војсци.

Међутим, слога домаћих феудалаца била је кратког вијека и само је привремено одгађала пад града. Године 1519. посљедњи пут на Кулском брду се помиње подграда Устисана. Још раније је био угрожен Благај Град смјештен у долини Сане, источно од Босанског Новог на удаљености од седам километара.

Османлије су 1537. године дефинитивно заузели Благај Град, из њега протјерали посаду и поставили своје страже.

Негдје у то вријеме пао је и Нови на Кулском брду, али су Зрински још крајем петнаестог вијека изградили Нови Нови на лијевој обали Уне да би се даље штитили од османлијских продора.

То је успорило надирање Османлија на запад.

Аустријске посаде су одолијевале нападима све до 1556. године, када је послије пада тврђаве Костајница османлијски војсковођа бошњачког поријекла, Малкоч-бег освојио град Нови Нови 1557. године.

Освајањем Новог Османлије су ово утврђење претворили у важну војну базу за даљи продор ка Бечу.

Изграђен је мост преко ријеке Уне, а град је врло брзо насељен муслиманским становништвом. Град је остао под османском влашћу све до 1687. године, када га је заузела банска војска Петра Ердедија.

Муслиманско становништво пребјегло је преко Уне у Босну и на простору аде Јеленице, данас градски кварт Стари Град, изградило тврђаву од балвана и насипа на простору од хотела “Уна” до градског музеја.

Турски Нови
Године 1726. почело је зидање новог утврђења од тесаног, квалитетног камена тако да је по његовом завршетку био готово неосвојив за ондашња нападна дејства и оружја.

Према постојећим скицама тврђава Турски Нови имала је зидове високе седам метара, јарак широк шест метара, а дубок три метра.

Тврђава је била дугачка 200 метара, широка 150 метара, те имала пет бастиона (табија) и двије капикуле (улазне куле).

У тврђаву се улазило преко два моста, ланчаника, а јарком око тврђаве текла је вода из Уне. Освојена је само једанпут 1788. године, послије многих јуриша и дуге опсаде двадесетоструко јаче војске аустријског фелдмаршала Ернеста Гидеона Лаудона, захваљујући великој премоћи у људству и артиљеријским оруђима.

Послије тога граница се ипак стабилизовала на Уни тако да су Османлије остале у Новом све до 1878. године.

Према одлуци Берлинског конгреса Нови је заједно са остатком БиХ припао Аустро-Угарској. Окупационе власти су 1894. године до темеља порушиле новску тврђаву, а њен материјал уграђен је у разне јавне и приватне објекте.

У својој дугој историји, старој скоро осам вијекова, Нови Град је више од двадесет пута био до темелја разаран и обнавлјан, а према сачуваним мапама и цртежима, остали су трагови двадесетак различитих локација града.

Босански Нови
Нови Град је 1895. године добио назив Босански Нови, а послије цијепања друге Југославије (СФРЈ), 1992. године, враћа свој први назив – Нови Град.

Богата је и дуга историја мога родног краја, којег никада нисам заборавио нити напустио, казао нам је Средић. Он је многе завичајне лекције из историје давно научио и чува их у себи.

– Осим Градишке, коју сматрам другим завичајем, радим, усавршавам хирургију у многим мјестима Европе и свијета. Специјализацију из хирургије завршио сам у Француској, сарађујем са многим клиникама у Турској, Словенији, али се увијек враћам у свој Нови Град. Фотографијама чувам успомене и носим лијепе слике које се, другачије тешко могу представити, испричати – описује Средић своју фотографску опсесију која га опушта, након напорних и одговорних послова у Болници.

Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић