„Хвала, драги стриче, што си нам оставио лијепе приче“ У Хашанима, међу комшијама, потомцима и пјесничком браћом Бранка Ћопића (ФОТО
Када је пјесник и глумац Срећко Марчета, испред куће у којој је рођен Бранко Ћопић, а повише рјечице Јапре у којој је омиљени писац босоног ловио рибу, заподјенуо причу о дједу Ради Ћопићу и другим јунацима “Магарећих година”, тројица најмлађих Ћопића борила су се да задрже сузе.
Лука, Филип и Дамјан Ћопић, растужили су се. Овдје долазе повремено с родитељима, а живе у Загребу. Писци су их гледали, емоцијама запљуснути, замишљајући Бранка у тим годинама.
Тројица дјечака, срећни што припадају лози Ћопића, распричала су се, на истом мјесту, загледани у рјечицу Јапру, која кривуда у подножју села и натмурени Грмеч, који су Бранка надахњивали за пјесме, приче и романе.
Школски распуст у Хашанима
Филип још није пошао у школу, Лука је тек раздужио први разред, а Дамјан се, како је то Бранко говорио у сличним приликама, јуначки обрачунао са градивом петог разреда. У Хашанима проводе школски распуст.
– Ми долазимо и сваки викенд, из Загреба, овдје у Хашане. Понекада прескочимо један викенд али сљедећег опет дођемо. Овдје нам се све допада, највише Бранкова кућа унутра, јер има фотографије из његовог живота и ту можемо слушати како он чита своје приче – похвалио нам се Лука.
У књизи, у Бранковој кући, Дамјан, Филип и Лука написали су поруку. Наглас су је нама прочитали.
“Хвала, стриче Бранко, што си нам оставио тако лијепе и драге успомене из дјетињства и што си написао тако пуно прича за нас. Твоји унуци Лука, Филип и Дамјан.”
Ми смо поносни, салутирала су нам тројица Ћопића, као да су у неком дјечачком строју наоружани штаповима за рибу или моткама за тјерање стоке, показујући склоност за писање. У име свих говори Дамјан Ћопић.
– У школи смо имали задатак да нешто напишемо и ја сам то најбоље урадио. Писао сам о Бранковом животу и његовом завичају, о нашем селу, јер и ја сам из Хашана. Јесте да живим у Загребу, то је тачно, али ја сам одавде. Сви моји другови из школе чули су за Бранка, баш сви… Чак смо и на ликовном часу имали задатак да нацртамо његову кућу. Зачуђени су када кажем да је Бранко мој рођак – каже он.
Тако, у великом заносу, опчињен пјесничким маштаријама и Бранковим завичајним причама, а запљуснут емоцијама као рјечицом Јапром, прича Дамјан Ћопић, ученик ОШ “Антун Густав Матош” у Загребу.
О Бранку све знају
Лука похађа први разред ОШ “Еуген Кумичић” у Великој Горици.
Најстарији Дамјан каже да је Бранко његов пра-пра-стриц, а воли га као да му је отац, и род најрођенији.
– О Бранку све знамо. Он је наш, а ми смо његови. Био је велики писац којег су сва дјеца свијета вољела – рапортира Дамјан Ћопић.
Лука је нестрпљив да и он нешто каже.
– Бранко је моме дједи и његовим пријатељима читао приче и говорио о себи. Он је писао најљепше књиге и романе. Сигурно знам да је тако било – самоувјерен је Лука.
Најмлађи међу овом тројицом маштовитих и разговорљивих Ћопића, плавокоси Филип са надимком Фићо, сасвим сличан Бранку у најранијем дјетињству, када га је дјед Раде први пут одвео у школу, не заостаје у разговору.
– Слушао сам његове пјесме и приче, баш су забавне и лијепе. Много ми се допадају. Знам да је стричек Бранко имао пријатеља Николетину Бурсаћа. Он је био јак, добар и намргођен, љут сав, као лав.
Тако Филип показује своје солидно познавање јунака из Бранкових прича. Понешто му се у томе и помијешало. Зато Дамјан, као омиљену лекцију, изговара да му је најдража прича “Јежева кућица”.
Ту се ради о једној Јежурци коју нису друге животиње позвале на ручак. Сви се њој смију јер она воли своју кућу више од свега. Неће да је напусти. Заправо, они и немају дом, јер не знају цијенити то што он има.
Илија Бундало избавио Бранка из невоље
Илија Бундало је комшија Бранка Ћопића. Дијели их само поток, чувар успомена на заједнички завичај, свједок новије историје, а нарочито ратне бјежаније, када је спасио статуу великог писца, животно ризикујући. Свој дом, или кућу, морао је напустити али је није заувијек оставио нити заборавио. Живи у Бањалуци, а овдје повремено долази, помаже да Хашани преживе, и препричава успомене.
– Долазио је Бранко у своје село, посјећивао комшије, сједио испред задруге… Био сам студент у то вријеме. Дочекивали смо га печеним јагњетом или прасетом. Јео је прстима, рукама, без виљушке и ножа. А то је нама било смијешно, интересантно. Слушали смо, са великом пажњом, сваку Бранкову ријеч, а био је веома духовит, и волио своје село, свој крај, људе… – присјећа се он.
Није говорио о политици, само препричавао шале и догодовштине…. Дјеловало је да не циља ништа озбиљно, а заправо, све што је говорио било је реално и дубоко промишљено.
У почетку, народ је вјеровао да се Бранко њима исмијава, а није било тако. Тек пред његову смрт и наког тога, Гмечлије и Крајишници, схватили су ту Бранкову величину.
– Сада је све контра. У Бранково вријеме, а то памти и моја генерација, његовале су се другачије вриједности. Свако се борио да буде добар ученик, студент, радник, пољопривредник, пристојан и културан, користан члан заједнице… Сада се исмијавају добром ученику, понижавају вриједног радника и студента. Некада се водила борба за ударничку заставицу, а сада је све вриједно под ногама, и та заставица, као симбол борбе за напредак заједнице – каже он.
Алија Сиротановић, рудар из Брезе, умро је у куци на четири воде, без ичега а фотографија његова била је на новчаницама. Када га је Тито упитао, шта желиш Алија, какву жељу да теби испунимо, он је одговорио, треба ми већа лопата.
Бранкова смрт
Како је Илија са комшијама и земљацима доживио Бранкову смрт, упитасмо. На одговор нисмо дуго чекали.
– Бранкова смрт је туга за све, крај неког времена, епохе… Схватили смо то, као да нам је заувијек отишао родитељ. И када је живио у Београду осјећали смо његово присуство, блискост, као да је овдје, у Хашанима. Послије њега, тај барјак крајишког духа у литератури није имао ко уздићи и понијети тако високо – прича он.
Када су у посљедњем рату, 1995. године, избјегли, њега је у Приједору оптерећивала мисао на Бранка.
– Њега, његов лик у бакру, оставили смо, а нисмо требали. Дан или два сам о томе промишљао и предложио земљацима да и њега, његову бронзану статуу која се сада налази испред Народне библиотеке у Бањалуци, а била је некада испред школе у Хашанима, избавимо. Јавили су се многи, хтјели поћи, свјесни Бранкове величине. Мој рођак, покојни Милан – Миле Билбија и ја смо заложили главу за Бранка. Његова статуа била је избушена, вјероватно од његових читалаца и земљака, као што смо и ми. Али, та ратна трагедија, која је разбуктала мржњу, није бирала жртве, па ни Бранка. То је био велики подухват, а жеља и љубав, намјера да избавимо нашег Бранчила из такве неприлике, постајала је још већа – објашњава он.
Дуга је то прича, попут романа „Не тугуј бронзана стражо“.
– Бранко у бакру, путовао је у мојој приколици, са својим народом, привремено био свуда гдје смо и ми били. Није се вратио у Хашане, као ни многи, него је застао у центру Бањалуке. Ја повремено одлазим, дружим се са међедима и помињем Бранка – прича он.
Хашани сада дјелују тужно, наводи даље Илија Бундало, занесењак и патриота, носталгичар, трагач за коријенима и богомољама свога краја. Несрећан је због опустјелих кућа и запуштених њива.
– На моме имању било нас је двадесет и петоро. Сада ја одох, а не остаје нико. Око куће ходају медвједи, како да су домаће, а не дивље животиње. Медвјед дође и стане поред прозора, слуша музику и гледа у мене, и ја у њега. Нити се ја бојим њега нити он мене. Закључио сам да воли музику. Ни медвједима, ни осталој дивљачи није лако, јер гђе нема људи нема ни животиња. Ни живота, за било кога. И медвјед се мени радује, јер зна да ће бити кукуруза и хране. Ако нема мене или других људи, ни животињама није добро. Грмеч је пустоловина, ту нема ничега. Мањина која овдје живи бави се пољопривредом, производе млијеко, купус, поврће… Још се ту мало, све спорије понеко врти, али крај је на видику – резигнирано ће он.
Књижевна колонија “Ријека мисли”
У организацији театра „Сцена” Нови Град, у Хашанима, родном мјесту књижевника Бранка Ћопића, под Грмечом, почетком јула одржана је 15. Књижевна колонија “Ријека мисли”.
– Трудимо се да име и дјело Бранка Ћопића не буду заборављени. То је веома тешка улога. Нисам сигуран како ћемо даље, јер се ова наша мисија заснива на ентузијазму и помоћи појединаца, пројеката, али изостају институције. Вољели бисмо да се можемо похвалити али видјећемо како даље – казао је Сречко Марчета, организатор књижевне колоније, глумац и писац из Новог Града.
Овдје су они који воле Ћопића, закључио је Марчета. На књижевној колонији учествовали су Енес и Асја Кишевић, Соња Падров Тешановић, Бранкица Радоњић, Синиша Тешановић, Ирена Станковић, Анела Сијарић Вујновић, Енес Никшић, Јелена Стојчиновић и Срећко Марчета.
Учесници 15. Књижевне колоније “Ријека мисли” окупили су се прво код Ћопићеве родне куће, гђе су говорили о пишчевом животу и дјелу. У Основној школи “Бранко Ћопић” одржан је поетски час и прочитана дјела настала на прошлогодишњој колонији.
Бранко је жив и вјечан
Енес Кишевић, глумац и пјесник поријеклом из оближњег Кључа, годинама настањен у Загребу, редовно долази у Хашане, учествује на колонији и, како рече, радује се сусретима с Бранком Ћопићем.
– Срећан сам. Познавао сам Бранка и друговао с њим. Он је и сада за мене жив као што су живи и његови књижевни јунаци – казао је Кишевић.
Бранко је са мном сваког дана, жив, у моме даху, приповиједао је Кишевић, ослоњен о тарабе, поред Бранкове родне куће, на његовом огњишту, у питомини завичаја…
– Било гдје да сам, у Загребу, Кључу, Хашанима, он је ту, са мном. Све драге људе, које сам познавао, они у мени живе. Живјеће док сам и ја жив. Бранко је створио људе, који су живљи од живота, од живота смртника. Прво нас мајка роди, па смо по њој смртни. Морамо сами себе родити да би били вјечни. Треба имати Ћопића у своме роду, да нас роди. Тада, као ликови, живимо, док живи, док траје књижевност – закључио је он.
Аутор: Милан Пилиповић / srpskainfo.com