Илија Манојловић, несвакидашњи хроничар Лијевча и Нове Тополе: Теорија о медвједу капиталцу, економском напретку и снајкама из Лике
У Новој Тополи, многи познају Илију Манојловића (74) зато што је друштвено веома ангажован, дугодишњи је ловац и члан више мјесних удружења и организација, иницијатор и учесник радних акција на обнови и изградњи, побољшању услова живота у лијевчанском крају, акцијаш, хроничар…
Добро сте ви мене накитили, ни ја тако о себи не бих знао ни умио рећи, а поготово написати, рече Илија, након нашег одговора на његово питање, а зашто сте баш мене одабрали за јунака новинске приче. Боље би било, наставља наш саговорник, да пишете о моме оцу Никици који је 1954. године убио медвједа, предложи Илија, такође ловац већ пет и по деценија, те, подстакнут нашом знатижељом настави причу на предложену тему.
Медвјед је из козарских шума, било је то прилично давно, али се сјећам као да је јуче било, набасао на једну кућу у Ресановцима, повише Горњих Подградаца. Домаћин и његове комшије су пекле ракију. Крволочна звијер изврнула је казан, разбацала пинту, каце и буради, похарала све у близини, порушила свињце и кокошињце, подавила стоку…
Сви су побјегли главом без обзира а медвјед, када се ту добро погостио, наставио је пут пониже од Ресановаца, све до Лијевча. Глас о томе брзо се прочуо, завладала је паника, народ се позатварао у куће, попео на таване…
Медвјед, тежак тачно 227 килограма, како је то касније утврђено, стигао је који дан касније и до Нове Тополе. Дошао је у близину наше куће. Отац, се није уплашио него похитао у полицијску станицу, по карабин. Процијенио је да ловачком пушком овој звијери не може наудити. Никица је, заједно са групом ловаца потјерао медвједа, све до Церовљана, Колоне и насеља Батар…
Ту га је сустигао и послије тешке и опасне борбе, устријелио. Говорио нам је, када се медо усправио, стао на задње ноге, на свима који су га јурили, од страха су се тресле ноге, а хлаче вијале, као на мотору, на вјетру. Симо Богдановић је послије, на запрежним колима, међу лотрама, медвједа возио кроз села, све до Градишке. Народ је одасвуд трчао да види та чудеса, медвједа који је данима сијао страх, свуда гдје је појављивао.
Годинама је био, препариран, у стаклу у гостиони Ловац у Градишци а послије премјештен у Ловачку кућу у Козинцима. Чуо сам да се и сада ту налази. То нам је, у гостионици, у центру Нове Тополе, исапричао Илија Манојловић. Послије подсјећања на медвједа, позабавили смо се и другим темама.
Од блатњавих путева до модерног доба
О напретку и развоју Нове Тополе, модерног насеља у центру Лијевче поља, Илија говори у детаље, јер се свега сјећа. Он памти како су након Другог свјетског рата, када су одавде отишли Нијемци, досељавале породице из удаљенијих крајева, из цијеле Крајине, у потрази за послом и бољим животом. А овдје, првенствено због природних благодати, плодне земље и обиља питке воде, било је посла. У то вријеме, у експанзији је била пољопривредна производња и комбинат „Младен Стојановић“.
Са великим заносом, наставља овај хроничар свога краја, грађена је нова држава а то је условило нагло повећање броја становника. Наше куће, а било их је пет, налазиле су се у Старој Тополи, у близини садашњег канала. Ми смо међу најстаријим породицама, тврди Илија Манојловић. Бавили смо се пољопривредом, насипали путеве, били смо цестари, тако су нас звали и по томе познавали.
То су мој дјед Илија, који је 1944. године убијен у логору Јасеновац, као и стриц Милан, Бодан је био ковач, па још један стриц Гојко… он је преживио рат јер је депортован на рад у Њемачку. У Новој Тополи, наставља Илија описујући поратни период, било је двадесетак кућа. Већином су то биле, вели, швапске куће. Стара Топола била је развијенија а у Новој је све требало градити из нова. Зато је и добила назив Нова Топола, јер је готово све ту почело изнова.
-Памтим само једну продавницу, амбуланту, пекару, млин, школу, ковачку радњу, ништа, и ничег другог ту није било. И ово ћу вам казати, сељаци, без школе, који су, дошли у комбинат голи и боси, боље су управљали предузећем него школовани, који су послије преузели власт и државну имовину. Ручно су радили, без механизације, али су били одани послу и идеји, производили жито, поврће, месо, млијеко, сир…
Илија је у Загребу завршио индустријску школу, радио у фабрици „Раде Кончар“ чији је генерални директор био Анте Марковић, бивши предсједник Савезног извршног вијећа Југославије. Касније се Илија вратио у Градишку и запослио у Земљорадничкој задрузи. Био је возач камиона. Топола данас, не може се упоредити са оним временом, из мога дјетињства и ране младости, прича Илија Манојловић, када сам пјешке или у запрежним колима ишао по сеоским зборовима и игранкама.
Снајке из Лике
-Сви смо тада ходали боси јер нисмо имали пара за опанке и другу обућу. Путеви су били прашњави или блатњави, зависно од годишњег доба. Нова Топола је сада лијепа варош гдје има све, услове за модеран начин живота. Замишљао сам некада, како би било добро да сви имамо ципеле, да имамо шта обути, појести и гдје лећи, а нисам ни претпостављао докле ће тај развој стићи.
Још да није било овог посљедњег рата, гдје би нам био крај. Омладина данас живи боговски, мало ради, излази, хода куда хоће, касно лијеже а спава до подне – описује Илија двије епохе Нове Тополе, два своја животна периода. Личанке Да би пронашли животну сапутницу, тврди Илија Манојловић, многи Тополчани су некада ишли у Лику и Далмацију.
Тако су, каже, чинили и његови преци. Посљедња Личанка у Манојловићима била је стрина Драгица, из околине Грачаца. Проводаџије су најчешће ишле по младе, по удаваче, без младожење. Они су процјењивали која је за кога. Било је то познаство и женидба, у истом дану, све истовремено.
Услов је био да млада буде статиса, да има минимално стотину килограма, да може понијети врећу жита, да је способна за тешке послове у пољопривреди, да оре и копа. Личанке су се уклапале у такву замисао, у тај оквир, описује Илија Манојловић околности и услове по којима су у овом мјесту бирали дјевојке.
Ту је јасна логика. Када дође дјевојка, на примјер са 120 килограма, таква је била на најбољем гласу. Њу убрзо обори тежак посао, па оглођу дјеца, док их подиже, храни и доји, онда се ту нађу рђава свекрва и горопадан свекар, па још и муж пијаница… Када се све то на њу навали, она изгуби трећину тежине и изгледа као Титина Јованка.
Ове наше, домаће, тополске и лијевчанске цуре, са шездесет кила, када се удају, па их стисну обавезе, од ње за три мјесеца не остане ништа, само сјенка од жене, описује Илија проводаџијску праксу која је, увелико утицала на физичку и менталну структуру становништва.
Сви стасити, високи, згодни и јаки Тополчани имају у себи личке крви, наслијеђен ген, као што сам ја, а ови нижи, мали људи, ниског раста, то су аутентични Лијевчани, наставља Илија своју теорију о брачним принципима и давнашњој пракси. То сам ја проучио и закључио а ко не вјерује, не мора, то је свачији засебан избор.
Највише таквих прича, утврђује Илија своју теорију о Лијевчанима и Личанкама, чуо је од старијих у кафани коју је имао његов отац Никица, и гдје су многи, вични дугим и занимљивим говоранцијама, данима одсједали и приповиједали о свему и свачему.
Милан Пилиповић