Јокино брдо и Рањена птица стјециште умјетника и симбол антифашистичке борбе

У животу постоје тихи хероји који чине велика дјела из убјеђења и доброте, не тражећи ништа заузврат. Један такав херој био је новинар Марино Зурл, који је животни позив претворио у своје животно дјело.

Период од 1960. године па све до осамдесетих година прошлога вијека овај хрватски новинар и књижевник своје најбоље стваралачке године посветио је спашавању српске дјеце од асимилације, која их је задесила након избављења из усташких логора у Старој Градишци, Јасеновцу или Јабланцу.

Загребачка „Арена“, некада најпопуларнији недјељник у бившој Југославији, покренула је велику акцију „Арена тражи ваше најмилије“, коју је на срећу повјерила управо Зурлу.

Почетком осамдесетих Милан Пилиповић, тада млади новинар, имао је среће да се окуша и пече занат и у „Арени“.

Марина је познавао лично и он му је био идол међу старијим колегама. Фасцинирале су га Маринова темељитост, непосредност, упорност и човјекољубље. Од Марина се имало шта и научити.

„Марино Зурл је проналазио бивше логораше под другим именима и враћао им идентитет. Те његове приче су биле тако читке и узбудљиве, са емотивним набојем, једва се чекао понедјељак и нови број „Арене“. Свака прича била је својеврсни процес, и Марино их је вјешто и темељно низао. У једном броју би написао причу о особи која тражи своју породицу. Тад се није радила ДНК анализа, Марино је потом телефоном разговарао са неколико стотина људи, те разговоре је снимао и анализирао. Био је готово непогрешив“, каже Пилиповић.

„Причао ми је Зурл да су најчешће за идентификацију били пресудни недостаци на тијелу или обиљежја попут младежа. Родитељи или родбина су дјецу препознавали рецимо по кривом прсту, младежу негдје на тијелу, уху, по очима, а постојао је и својеврсни флуид, као дух који се осјећао између сродника. Ти сусрети су били дирљиви, често су се окупљали људи из неколико села. О томе се причало мјесецима и годинама“, сјећа се Милан Пилиповић.

Зурлове приче неријетко су биле одличан сценарио за документарне и игране филмове, репортаже и топле приче.

У бројним исповијестима приликом боравка на Козари, у Мариновом говору се осјетило да је увелико преживљавао судбину и идентификованих особа, али и њихових најближих.

У знак захвалности тадашње општинске власти су Зурлу додијелиле брдо, које су назвале Јокино брдо, зато што је Марино написао књигу „Јока, кћи козарачка”, а његова супруга Миња Николић је у Хрватском народном казалишту играла истоимену монодраму. Играла ју је и по поткозарским школама и мјесним домовима културе. Марино је на Јокином брду направио кућу и она је била стјециште умјетника, глумаца, сликара, музичара. Зурл је иницирао изградњу споменика „Рањена птица” којег је 1983. године од оружја, граната и гелера пронађених на Козари урадио словеначки скулптор Тоне Светина.

„Јокино брдо је све до рата деведесетих било мјесто окупљања најбољих пјесника, сликара, музичара из читаве тадашње Југославије. Дјеца су ту, испод споменика, сваке недјеље у 11 часова држала стражу и читала пјесме. У Зурловој кући су се окупљали умјетници, понекад је у њој био јачи састав него рецимо у баштама ХНК или Народног позоришта у Бањој Луци“, присјећа се Пилиповић.

„Дошле су ратне деведесете и Марино Зурл је постао једнако одбачен и несхваћен и овдје и у Загребу. Данас у Зурловој кући живи избјегличка породица из Кулен Вакуфа. Они су уједно и чувари те куће, они подобро схватају које био Марино Зурл”, наглашава Пилиповић, откривајући потом и судбину Јокиног брда и споменика „Рањена птица”.

Али, Јокино брдо могло би поново бити мјесто окупљања умјетника јер кћерка Марина Зурла, Кармен Зурл има жељу да оснује Фондацију за помоћ младим умјетницима у антифашистичкој борби чије би сједиште било на Јокином брду.

Кармен Зурл ће у Градишци боравити сљедеће седмице, у петак 18. јуна планиран је пријем код градоначелника Градишке, Зорана Аџића.