Како се у Градишки боре за огрев: Дрво не сијеку у шуми, него га пецају на Сави (ФОТО)
Када се наоблачи, небо запарају муње и загрми, када метеоролози јаве да у Словенији и Хрватској пада киша, становници у насељима поред Саве у Градишки, похитају на ријеку, носећи моторке, ланце и конопце. Они се већ годинама огревним дрветом снабдијевају „пецајући“ га у овој великој ријеци.
Дрво хватају за себе, за своје потребе али и за продају. Ове јесени, на Сави је много више такозваних ловаца на дрво, него претходних година. Огревно дрво из шуме је поскупјело због свјетске енергетске кризе, цијене су папрене, па се народ сналази како зна и умије.
Кубни метар огревног дрвета кошта и до 150 КМ, а то је за многе недостижно скупо. Дрво из Саве кошта 30 КМ, дакле, пет пута је јефтиније. Истина, то дрво је мокро, квалитет није нарочит, али гори.
– Нико се поред савског дрвета није смрзао – каже Ахмет Сарач, савски алас и ловац на дрво.
На ријеци живи деценијама и одлично познаје њену ћуд. Дрво за огрев одавно не купује него га хвата, пеца као рибу.
– У шпорету, нема никакве разлике између савског и козарског дрвета. Важно је само добро га осушит и ватру нахајцати – прича Сарач.
Овај пензионер је духовит човјек, радо се шали на туђи, али и на свој рачун. У свом стилу говори и о дрвету упецаном на Сави.
– Савско дрво најбоље гори у дрвеном шпорету, али ако није добро осушено, цвили као пас на вијавици– прича Сарач, који за себе каже да је ловац, риболовац и дрволовац. Три занимања у једном.
Заједно с њим, на води дрво хватају и Зоран Видачић, Борис Рађен Барба, Адем Бешић, Асим Ахметагић, Жељко Стојнић…
Далматинац на Сави
Међу мјештанима, рођеним поред Саве, вештину хватања дрвета научио је и један дошљак. Душан Грчић, Далматинац из книнског краја, ове је јесени “упецао” чак тридесет метара дрвета. Побиједио је, дакле, много искусније у овом несвкидашњем послу, карактеристичном за градишки крај.
Душан је поријеклом из села Ивошевци код Кистања, а у Градишку је доселио 1997. године.
– Тада сам се овдје настанио, или што би рекли моји Далматинци, удао се. Овдје у Градишки кажу да свако, ко се напије воде са савских врела и ту се окупа, засигурно уз Саву и остане. Тако се и мени десило – прича Душан.
Већ двије и по деценије живи на Сави, али ипак, родне Ивошевце, на путу од Книна према Задру, не заборавља.
Признаје и сам да је мало је чудно, да један Далматинац, рођен на камену, сада на Сави хвата дрво, али, вели, што се мора није тешко.
– Није сад да сам, учећи овдашње, заборавио своје. Покушавам ја овдје у Поткозарју, и вино правити, садим винову лозу, смокву и маслину. Не може се тек тако заборавити завичај и одустати од обичаја и навика родног краја – каже Душан.
У Далмацији, вели, људи немају представу шта је Сава и колика је то сила, када вода надође.
-Први пут када сам то видео, са кеја, од моста, устукнуо сам, уплашио се – присјећа се Душан свог првог сусрет са моћном ријеком.
А та ријека носи свашта, па и стабла, која успут почупа и од којих човјек, уз мало труда, може спремити огрев за зиму.
– Криза је велика, беспарица… Народ је у страху како ће презимити зиму. Па кад већ ријека нешто донесе, зашто то не искористи. То је мој резон, а тако мисле и многе моје комшије – вели Душан.
У почетку се, признаје, у пецању дрва није тако вешто сналазио као мештани са дугогодишњим искуством. Ваљало се извјештити у хватању дрвета на води, нарочито дебелих и дугачких трупаца. Временом, сваким изласком у чамцу на средину ријеке, гдје водена бујица носи највише дрвета, стицао је искуство, охрабривао самог себе, понављао да и он то може.
Кршни Далматинац је до скора, у родном селу Ивошевци код Бенковца узгајао винограде, производио вино, држао козе и овце и хвалио се млијеком и сиром. Сада се земљацима, већином расељеним у Србији, хвали да је нахватао сам гомилу дрвета у Сави.
-Када ме, моји Далматинци позову или наврате у Градишку, а ја им заподјенем причу о свом новом занимању, а они ми не вјерују. Дуго их убјеђујем, али не вриједи, сумњичави су. За њих је пецање дрвета чудо невиђено – прича Душан, док клизаво стабло, опасано ужетом, извлачи у плићак.
Привезаће га за обалу, па ће отићи по друго дебло. Послије, када водостај опадне, а дрво остане на сувом, слиједи резање и сушење.
-Најтеже је пресрести велики балван, који прилично брзо плови Савом. Човјек мора бити спретан и вјешт да чамац подеси упоредо са балваном и у покрету га завеже, моторком одреже неку грану или стубац, како би лакше стабло довезао до обале – описује Душан начин хватања дрвета.
На реци нема право на грешку, јер посљедице могу бити тешке, чак и трагичне.
У сезони лова на дрва вода је мутна, хладна и дубока. Зато је и овај посао резервисан само за храбре и снажне.
Добра вијест је да су трошкови минимални
– Највише се троше леђа, руке и чизме, те гориво и ланац за моторку. То је ипак неупоредиво мање од трошкова за сјечу и довоз дрвета из шуме, па је и огрев купљен у граду, на приколици или камиону, пет пута скупљи – објашњава Душан.
Окружен је гомилом разних врста дрвета: тополом, врбом, јасеном, кленом, трешњом… Племенитог, квалитетнијег дрвета нема много. Тек по неко такво стабло се нађе у ријеци. На примјер, зна понекад допловити јасен из хрватских шума или буква изваљена негдје у Словенији.
Дешава се, додаје Душан, да Сава донесе и уредно изрезане метрице. То су већ припремљена дрва која нису била суђена свом власнику. Ипак, то је, каже наш саговорник, сасвим друга прича.
Иако углавном лошијег квалитета, дрва из Саве нису за одбацити. Важно је свако ухваћено стабло добро привезати на обали, да не отплови даље, у руке неком другом у Републици Српској, Србији, или преко, у Европској Унији.
– Има нас, хватача дрвета, прилично. Хватају дрво и Срби и Хрвати, али баш овдје, код Градишке, ријека је дарежљивија према нама. Сава у Градишки завија, прави рукавац, па све иде нама. И дрво, али и смеће. Смеће пропуштамо, а дрво хватамо – објашњава Душан Грчић.
Има, каже, на Сави довољно дрвета за сваког ко хоће да ради и ко има снаге да се бори са великом ријеком.
– Ето, не треба се плаши зиме нити енергетске кризе, има рјешења и за то – каже наш саговорник.
И како прича одмиче, Савом промичу стабла капиталци: крупни и добри комади. Али, Душан се не сикира због тога.
– Неће никада све проћи. Треба бити хуман и колегијалан, па пропустити другоме, низводно, да улови нешто што вриједи, а не да му остану само гране и смеће – умује Душан.
И каже да су стабла, које поводањ накупи у Словенији и Хрватској, вјероватно једина роба, која у Градишку улази без царине и граничног прегледа.
– Ово је увозна роба која се не зауставља на граници, не познаје државе, ни Европску унију, ни Балкан. Све је као у бившој Југославији, кад је Сава од извора до ушћа пловила кроз једну државу – шали се Душан.
Он се бави се и риболовом и на Сави проводи много времена, али му је лов на дрва ипак главна занимација.
– За ову зиму дрветом са Саве снабдјео сам се прошле године. Не може то одмах да се ложи, јер је мокро. За право сушење је потребна цијела једна сезона. Али, добро, и то се може дочекати, важно је не прескочити јесен или прољеће када Сава носи највише дрвета – објашњава Душан.
У љето, кад угрије и кад опадне водостај, вријеме је за резање, сушење и складиштење упецаних дрва.
Душан Грчић је све обавио на вријеме и како ваља, па сад мирно чека зиму. Од прошле сезоне је сачувао двадесетак метара дрва, која су сад сува, таман како треба. Биће ватрице!
Мина више нема, али опасност вреба
Хватање дрвета подразумијева и темељите припреме. Прво се ваља информисати, будно пратити временску прогнозу, а онда слиједи ослушкивање ријеке, па припрема алата и дежурство.
– Слушамо метеоролошке извјештаје и пратимо водостај Саве и њених притока узводно од Градишке. За нас су најбитније прогнозе за Љубљану, Загреб, Сисак… Дјелујемо брзо, јер и Сава, када надође, пребаци у највишу брзину и све носи – објашњава Жељко Стојнић.
Каже, тешка је борба са Савом. Ако градишки дрволовци окасне, дрво оде ка Шапцу и Београду. А ако су у право вријеме на правом мјесту, двојица дрволоваца могу скупити до стотину метара дрвета за дан.
Жељко се присјећа да је првих година послије рата неколико његових колега рањено због мина у Сави. Данас мина више нема, али има других опасности. И највјештији хватачи дрвета су увијек на опрезу.
– Од дјетињства сам на ријеци, познајем Саву, добар сам пливач, али чувам се. Нема опуштања, опасан је ово посао – каже Жељко.
Даброви најбољи помагачи
Хватачима дрвета на Сави најврједнији помагачи и најбољи савезници су даброви. Ове вриједне животиње узводно од Градишке сијеку стабла и обарају их у воду.
Даброви су масовно населили горњи ток Саве и њене притоке, поготово у Лоњском пољу. Они ту граде језера, уређују станишта и обарају висока стабла, највише врбу и јошику, коју потом вода носи даље.
Српскаинфо
Милан Пилиповић