Карлоса љубав довела из Чилеа у Градишку: Прво се заљубио у докторку из Бањалуке, па онда у БиХ (ФОТО)

Док хиљаде младих напушта БиХ, графички дизјанер Карлос Гарсија одабрао је путовање у супротном правцу. Доселио се у БиХ, и то дословно с другог краја свијета.

У Сантијагу, главном граду Чилеа, богате пацифичке земље, коју зову Швајцарском Јужне Америке, Карлос је изградио успјешну каријеру и скућио се. А онда је све то оставио због љубави. И није се покајао. Напротив.

– О Босни и Херцеговини нисам знао ништа, осим да је овдје био рат. Али, ово је дивна земља. Овдје сам пронашао свој кутак за срећу. Допадају ми се људи, очарала ме њихова срдачност и доброта. Природа је прелијепа, а живот опуштен и безбједан – каже Карлос.

Замке

О својој новој домовини Карлос говори са одушевљењем, истина на шпанском, уз помоћ свог најдражег преводиоца – супруге Љиљане Шкрбо Гарсија.

Али, и то ће, обећава Карлос, „поправити“. Вриједно учи језик и настоји да стекне услове за држављанство БиХ.

Не треба сумњати да ће успјети у свему што је наумио. Јер, шта су све Карлос и Љиљана претурили преко главе да би се изборили за своју љубав и постали муж и жена! Ништа им нису могли ни отказани летови, ни визе, ни хиљаде километара удаљености, па чак ни корона, која им је, у неколико наврата, поставила баш гадне замке!

Јер, то је љубав која не зна за границе и не признаје предрасуде. Једна од оних љубавних прича о којима се пишу романи и снимају филмови.

Већ више од годину Бањалучанка Љиљана, докторка на Одјељењу интензивне његе у Болници Градишка, и њен супруг Карлос, дизајнер поријеклом из Венецуеле, становници су Градишке.
Они су овај идилични град на Сави са 60.000 становника одабрали за живот. И ту ће, кажу, остати. Лијепо им је и срећни су. Имају све.

Упознавање

А упознали су се 2019. у сасвим другачијем амбијенту, у Сантијаго де Чилеу, динамичној метрополи са више од пет милиона становника.

Карлос је ту завршио студије и запослио се у дизајнерској струци. Љиљана, шармантна Бањалучанка жељна путовања, са дипломом Медицинског факултета и одличним знањем шпанског, брзо је нашла посао на одјељењу физикалне медицине Универзитетске клинике на Андима.

– У Чиле сам дошла са сестром Данијелом Шкрбо. Она је професорка италијанског, шпанског и српског језика. Одувијек смо вољеле језике, музику, путовања. Маштале да упознамо свијет, народе и културе. Волонтирале смо у различитим организацијама и училе језике – прича Љиљана за Српскаинфо.

Сестре из бањалучког насеља Ада, које су основну, средњу школу и факултете завршиле у родном граду, тако су стигле чак до Пацифика. Шпански су, прича Љиљана, прво училе гледајући серије, али су потом своје знање усавршиле у школи страних језика и потврдиле га дипломама стеченим на Институту „Сервантес“ у Београду.

– Хтјела сам видјети како се ради и живи у другим државама. Прво ми је жеља била Шпанија, али због бирократије нисам у томе успјела. Сестра и ја смо, захваљујући познанству са двије породице из Чилеа, које су живјеле у Бањалуци, стигле у Сантијаго – присјећа се Љиљана.

Живот у Сантијагу

Мама Станислава и тата Мирослав подржали су њихов избор. Брат Драган је остао с родитељима, а Љиљана и Данијела су у марту 2019. године полетјеле у свијет.

– До Сантијаго де Чилеа смо путовале 14 и по сати. Тамо су нас дочекали пријатељи. Много нам је помогла Чилеанка Никол, с којом смо се породично дружили док је она била службеница у међународним организацијама у Бањалуци – прича Љиљана.

Касније су сестре изнајмиле стан у насељу Лас Кондес, гдје већином живи средња класа.

– Прихватили су нас као и све друге образоване Европљанке. Сестри су биле потребне само двије седмице да нађе посао у државној Гимназији. Имала је и групу миграната са Хаитија које је учила италијански језик. Ја сам, послије три мјесеца, добила посао у Универзитетској клиници – прича Љиљана.

И у болници су је, као и у новом комшилуку, лијепо прихватили, само им никако није било јасно одакле је дошла.

– Прво су мислили да сам Францускиња, нису умјели ни име да ми изговоре, него су ме ословљавали са Лилиана. Онда су нагађали: Србија, Русија, Украјина, никако да ме смјесте у моју земљу. Чули су само за Југославију и Новака Ђоковића. На помињање наше земље чула сам од Чилеанаца само три ријечи: Сарајево, Мостар и рат – препричава Љиљана.

Заједничке кухиње

Није јој било лако да објасни ко је и одакле је, чак ни Карлосу, комшији којег је упознала док су куповали намирнице за заједнички ручак станара њихове зграде.

– Свака зграда има своје двориште, заједничку кухињу, базене и високе ограде од 2,5 метра. У кухињи недјељом свако кува специјалитете своје земље и народа, па се станари друже уз ручак – објашњава Љиљана.

Тако су се за трпезом нашли Чиленци са југа, досељеници из Венецуеле, Боливије, Аргентине, па Французи, Перуанци…

– Ту сам стекла дивна пријатељства, а са Карлосом, који је становао спрат ниже, и више од тога. Заправо, обостране симпатије затитрале су већ при првом сусрету – открила нам је Љиљана.

Карлос се сјећа да је на том првом, судбоносном заједничком ручку, Љиљана припремала бурек, а он арепу: венецуеланске погачице од посебне врсте брашна, које се пуне куханом пилетином и салатом од авокада и мајонезе.

Ћирилица

Након што су размијенили комплименте за кулинарско умијеће, Карлос и Љиљана су почели да излазе и упознају се.

– Што сам му више причала о БиХ и култури српског народа он је мање знао. Једном сам му написала његово име и презиме ћирилицом и објаснила да тако пише Новак Ђоковић, а да је исто писмо користио и Никола Тесла. То га је одушевило. И данас чува тај листић – присјећа се Љиљана.

Своју везу озваничили су 13. јануара 2020. године, на Православну нову годину, када су заједно отишли на прославу, коју су у Сантијагу организовали Срби из Јужне Америке.

– Свирао је оркестар, па хармоника, трубачи, сви су играли и пјевали пјесме Томе Здравковића. То се Карлосу много допало, сви су га прихватили, било је весело, невиђена журка – прича Љиљана.

Присјећа се и како је на Божић 2020. године припремила чесницу, у којој је новчић пронашла Аргентинка Росарио.

За Љиљанину и Карлосову идилу све је кренуло куд не треба када је она 8. марта 2020. отпутовала у посјету родитељима у Бањалуку. Планирала је да остане недјељу дана, али…

 

Корона

Повратну карту имала је за 16. март, али је неколико дана раније авионски саобраћај обустављен због корона пандемије. Блокада није попустила ни данима послије, а широм планете људи су умирали од заразе. У болници у Андима Љиљану су чекали три мјесеца да се врати на посао; више нису могли. Остала је без посла, а потом јој је истекла виза.

– Био сам веома несрећан због тога, али нисам помишљао да прекинемо везу. Завољели смо се. Моји родитељи, који су живјели на острву Маргарита у Венецуели, прихватили су Љиљану, мада су је знали само преко видео-линка. Подржавали су нашу везу, али су били забринути. Вјеровали су да у БиХ још траје рат, да се овдје сувише тешко живи, да нема хране – прича Карлос за Српскаинфо.

Када се Љиљана запослила у БиХ, Карлос је одлучио да јој се придружи.

У Градишку је стигао 7. новембра 2020. године, искористивши један од посљедњих летова за Европу, јер је тада и Јужну Америку захватио талас короне, од које је неколико мјесеци касније умро и његов отац Карлос Енрике Гарсија.

– Стално смо били на вези, а када је слетио у Загреб, успоставила сам контакт с возачем аутобуса за Бањалуку, којим је Карлос допутовао. Изнајмила сам стан у Градишци, гдје сам се и запослила. Али, баш тада сам се и ја заразила короном – додаје Љиљана.

Културолошки шок

Под високом температуром, у изолацији, није могла да дочека свог драгог.

– Помогла ми је пријатељица Невена Дринић, која је заједно са супругом дочекала и угостила Карлоса, мада га је први пут видјела – прича Љиљана.

Њен сусрет с Карлосом, осим виђења кроз прозор и са балкона, одгођен је за двије недјеље. Махали су, под маскама, једно другом али правило изолације није давало могућност да се загрле, пољубе, да поразговарају.

– Моји родитељи су предлагали да Карлос дође код њих, у Бањалуку, и да ту сачека мој излазак из изолације, али он је хтио да буде у Градишци. Самостално је упознавао град и људе, и стално ме обавјештавао гдје је и шта ради, куда се креће. Према њему сви су били љубазни, помагали му, частили га. За Карлоса, то је био културолошки шок – каже Љиљана.

Испричала је и како ју је Карлос једном назвао и у паници рекао да испред пољопривредне апотеке сва роба стоји напољу. Казао је да не смије никуд док не стигне полиција, јер ће у противном све бити покрадено.

– Рекла сам му: „Не брини, опусти се, неће нико ништа украсти, а и што би“. Он заправо није могао да схвати колико је код нас безбједно: да немамо високе ограде око стамбених зграда, да не треба бринути да ће дјецу, док се играју у парку, неко киднаповати – препричава Љиљана прве Карлосове дане у Градишци.

Карлоса је све то очарало. Убрзо се заљубио и у шетње поред Саве, дрвореде, кафанске баште под мирисним крошњама липа…

Вјенчање

Он је Љиљану запросио 5. фебруара прошле године, а вјенчали су се у Бањалуци 9. маја исте године.
Неколико мјесеци касније вјенчање су организовали и у православној цркви у Градишци.

Карлосова мајка Хајди дел Кармен Заусалес Сандевал, брат и сестра, који су имали авионске карте, били су, опет због короне, спријечени да дођу на свадбено весеље. Али оба вјенчања су пратили посредством видео-линка. И они кажу да је Карлос сретан, јер живи са женом коју воли у лијепој, мирној и сигурној земљи, окружен добрим комшијама.

Плате и безбједност

Плате у болницама у Сантијаго де Чилеу су добре, каже Љиљана, али су и трошкови живота позамашни.
– Станарине су скупе, а цијене зависе од дијела града. Јефтинији су само станови у несигурним подручјима, гдје су пљачке и провале свакодневне, али таква штедња није баш препоручљива. Кад се све узме у обзир, љепше је живјети овдје, него у Швајцарској Јужне Америке – сматра Љиљана.

Ћевапи и сарма умјесто емпанаде

Љиљана Шкрбо Гарсија каже да између наше и чилеанске кухиње нема много сличности.

– Чилеанска и наша супа су сличне, све остало се разликује. Од воћа су тамо најзаступљенији авокадо и папаја. Често служе и аргентинске емпанаде: пирошке са црвеним месом, луком, куваним јајима и маслинама. То је гастро микс свих миграција Јужне Америке – каже Љиљана и додаје да се Карлос сасвим лијепо привикао на бурек, ћевапе и сарму.

Први пут у Европи

Када због корона пандемије није могла да се врати у Јужну Америку, докторка Љиљана се запослила у Болници у Градишци, вјерујући да је то привремено рјешење. Али, ситуација се искомпликовала.

Испоставило се да она неће моћи да се врати у Чиле, па је Карлос преузео иницијативу. Иако никад раније није био у Европи, допутовао је у Градишку, ту се оженио својом драгом и млади супружници су одлучили да остану у граду на Сави.

Карлос је задржао посао у Чилеу, само што ради на даљину, а пронашао је и додатни посао у Градишци. Љиљана је задовољна статусом у болници. У слободно вријеме њих двоје шетају поред Саве, друже се с пријатељима и уживају у природи, која Карлоса подсјећа на његову родну Венецуелу.

 

Аутор: Милан Пилиповић