КУЋА ЛИЈЕВЧА И ПОТКОЗАРЈА – НАШИ „УКУЋАНИ“: ЦАРСКА ЉЕСКА
Када се из Градишке крене према Српцу, послије неколико километара наилазимо на село Крајишник. Смјештено у плодне лијевчанске равнице и „ушорено“ кућама са обе стране пута, иза чијих се дворишта налазе бројна имања, поменуто село чува причу о свом настанку. Наиме, село Крајишник је послије Другог свијетског рата населило становништво са Козаре и са подручја Санског Моста. Козарчани и Грмечлије су се, слично као у Ћопићевој Осмој офанзиви настанили у равницу, ту се одомаћили и наставили са мирним животом. Према усменом предању, за три дана су излијевали темеље за једну кућу, другу зидали, а трећу покривали. Све ручно и са вјером у нови почетак.
У Крајишник нисам дошао случајно. Дошао сам код породице Суботић, Дијане и Мирослава, младих заљубљеника у пољопривреду. Док сједимо у хладу витких јелика, које стално подсјећају на исконско брдско-планинско поријекло првих становника села, пажњу ми привлачи усјев фацелије поред имања, чије љубичасте цвјетове опсједају пчеле. Омамљен хладовином и зујањем радилица у даљини уочавам и оно због чега сам дошао. Са двије стране домаћинства посађене су велике плантаже љешника.
„Било нам је жао да се имање запусти или да га неко други обрађује испред наше куће“, започињу причу Мирослав и Дијана, он војно лице, а она службеник у осигуравајућој кући. Обоје из града, имали су жељу да се поред својих редовних занимања баве и са још нечим и да, како кажу, створе додатни извор прихода у властитом домаћинству. Уз подршку Мирославових родитеља Славка и Славице, млади Суботићи су се отиснули у пољопривреду.
„На почетку смо размишљали о аронији, малини и љешнику. Прича око ароније нам није била реална, за малину нисмо имали довољно руку, док о љесци нисмо знали готово ништа“, настављају причу Суботићи. „На крају смо се ипак одлучили за љешњак и прву плантажу подигли 2014. године.“, присјећа се Мирослав.
Дијана и Мирослав Суботић
Након неколико година, Суботићи подижу још један засад љеске, при чему укупна површина оба засада нараста на око два хектара. У укупној структури сорти доминира Римски, а прате га Романа, Ланга, Цосфорд и Халски џин. Засади су успостављени по систему интегралне производње, посједују системе за наводњавање и одржавају се са пажњом доброг домаћина. Све производне активности на плантажама обављају сами, при чему им помаже Мирославов отац Славко, иначе наставник физичког васпитања у пензији.
„Када смо засновали прву плантажу љеске, то није личило ни на шта! Њива велика, биљке мале, једва уочљиве, а нас двоје летимо да заливамо, гледамо да ли су се саднице примиле, косимо, култивирамо…“, искрено и кроз смјех се присјећа Мирослав. „Сјећам се савјета са разноразних формума – само посади, покоси два пута годишње, понекад залиј и бери! А она цвијетава зими и опрашује се у фебрауру, тражи сталну његу, озбиљну заштиту и прихрану…То је једна потпуно другачија биљка од оних на које смо навикли“, наставља Мирослав.
Први засад љеске у пуној кондицији
Неколико година од садње, појавио се и први род. Убрзо затим, 2020. године, Суботићи су на својој плантажи сакупили око 500 кг љешњака у љусци. Већ наредне године, принос се повећао три пута.
„Прву туру љешњака крцкали смо помоћу некаквог ручног млина са интернета“, присјећају се Славко и Славица. „Читаву зиму смо окретали обртањ на млину, који је најсличинији оном некадашњем за кафу, само мало већи“, настављају уз осмјех, не кријући задовољство што им се дјеца враћају на имање и чувају га од заборава.
Иако је Мирослав првобитно имао идеју да љешњак на тржиште пласирају у љусци или као очишћен, Дијана је имала визију како да створе додатну вриједност производеним љешњацима. У првим данима корона „локдауна“ родила се идеја о изради кондиторских производа од љеске и њиховом брендирању. Обзиром да у слободно вријеме израђује јединствене торте и колаче, Дијани није било тешко да у кратком року осмисли чак седам различитих производа од љешњака.
Богат асортиман Царске љеске
„Инспирација су ми били Далмација и ушећерени бадеми“, истиче Дијана. „Тако су настали слатки миx, слани миx, слатко-слани миx, паста од љешњака, те паковања сировог, прженог и љешњака у љусци. Дефинисали смо паковања, заједно са дизајнером креирали визуелни идентитет, док је за назив бренда заслужан наш син Урош.
Наиме, једно вече, док смо Мирослав и ја нотали како да назовемо наш бренд, Урош је рекао – Мама, зашто ми наш љешњак не зовемо краљевски? Он је сигурно најбољИ!“, наставља поносно Дијана и додаје како су на крају „Краљевска“ само модификовали у „Царска“ љеска.
Урош Суботић – Најмлађи члан тима „Царска љеска“ и идејни творац имена бренда
Временом су се развијале идеје и за нове производе, па је тако асортиман „Царске љеске“
обогаћен и са чоколадама, Егзотик и Цитрус миx-ом, те посебном сланом верзијом љешњака,
која је настала као резултат сарадње са брендом сосева „Ђед Нико“. Важно је поменути и
најзанимљивији производ „Вјеверицу“, која је постала хит на тржишту, као и „зимску верзију“ паковања са мотивима маскоте Вучко, која је доживјела свој успјех прошле зиме на
Јахорини. Идеја је, како нам Суботићи говоре, много и тек нам предстоје бројна изненађења.
Своје производе Суботићи тренутно пласирају на тржиште каналима директне продаје, те
посредно преко „Куће Лијевча и Поткозарја“ у Градишци, „Крајишке куће“ у Бања Луци и
Требињу, „Балкантине“ у Сарајеву, те путем онлине продаје у склопу портала „Хедонисм.ба“.
Од свих поменутих канала продаје ипак посебно истичу сарадњу са „Кућом Лијевча и
Поткозарја“, која је, како наводе веома коректна.
„Посебно нам је важно што особље Куће Лијевча и Поткозарја има слуха за све наше идеје, које увијек испоштују. Најбитније нам је да имамо такав однос у којем се не устручавамо да им стално предлажемо нешто ново“, задовољно истиче Дијана.
Суботићи хвале сарадњу са Кућом Лијевча и Поткозарја
На крају, своје домаћине питам за будуће планове. Кажу ми како маштају о намјенској
механизацији за сакупљање и чишћење љеске, као и о професионалном објекту у којем ће
производити своје јединствене производе. Вољели би Суботићи створити и услове за квалитететан дочек различитих студијских посјета на свом имању, при чему би госте упознавали са цјелокупним процесом од плантаже до готовог производа. За најмлађе би изградили полигоне за игру на ливади, сакупљали би љешњаке, заједно крцкали, кухали и гостили се.
„Знамо да се од овог посла нећемо обогатити. Иако су саднице већ велике и даље летимо око
њих, завирујемо, заливамо, косимо, отимамо од невремена. Важно је да љешњаци сами себе
„покрију“, да мало остане и нама и што је најважније, да створимо нешто што ћемо сутра моћи поклонити свом дјетету. То је наша царска бајка…“, на растанку ми срдачно поручују Суботићи.
Из Крајишника одлазим пуног нарамка производа мојих домаћина, са сукненим чарапама
од баке Славице под мишком и обогаћен утисцима о људима који раде добру ствар, раде оно
што воле и све то на своме. Размишљам и о томе како се за израз „Крајишник“ увијек везивало значење нечега што се завршава, међутим код Суботића прича тек почиње.
Текст: Петар Нинић
Фото: Петар Нинић и архива породице Суботић