КУЋА ЛИЈЕВЧА И ПОТКОЗАРЈА – НАШИ „УКУЋАНИ“: FRUIT ORGANICA

„Који сок ћеш попити?“, упитала ме је Гордана Дојчиновић нестрпљиво исчекујући одговор, знајући са каквом палетом сокова њена породица располаже.

„Дајте ми неки који вам најслабије иде!“, одговарам у шали.

„Е, онда ћеш попити један који сигурно до сада ниси пробао!“

Док ексирам чашу хладног сока на +35 степени, рецептори непца, језика и желудца ми у прокухали мозак шаљу повратну информацију о томе да сам управо појео килограм најсочнијих црвених руштова. У чуду гледам своје домаћине и питам се у себи – „Јесам ли то управо попио сок од трешања?“

„Јеси!“, одговарају весело Гордана и Михајло Дојчиновић, као да су „прочитали“ питање на мом лицу и причају ми о томе како су по први пут исциједили сок од трешања по наруџби једне жене, која је до њих са тим захтјевом дошла чак из Дарувара. Дојчиновићима није требало много да „скокну“ до Херцеговине, нађу најсочније и најосунчаније трешње и довезу их у Поткозарје, како би испунили жељу свом клијенту. Наиме, намјена је била, што би рекли наши стари „за лијека“.

Гордана и Михајло Дојчиновић

Иначе, Гордана и Михајло Дојчиновић живе и раде у селу Доњи Подградци, гдје се породично већ годинама баве са производњом воћа. Одувијек сам се, на помен Подградаца присјећао изјаве једног старог савјетодавца, који је тврдио како је тај дио Поткозарја трећи регион у Европи по квалитету услова за организацију интензивне производње воћа, одмах послије Јужног Тирола и Боденске регије. Нажалост, у домаћем воћарству последњих година не цвијетају руже, јер је цвијетова и плодова воћа понекад превише, а веома често и премало, усљед већ традиционалних мразних прољећа.

„Мој отац је још 1975. године посадио први породични воћњак. Након рата, кренули смо у ширење производње, да бисмо 2007. године имали око 200 дунума воћњака“, започиње причу Михајло Дојчиновић и присјећа се како је прије петнаестак година владала права помама за подизањем нових плантажа. Неконтролисана садња и ширење воћњака, уз климатске промјене довели су домаће воћарство на „ниске гране“, које су по природи ствари веома често неродне.

„Обзиром на пад цијена воћа у откупу, као и све чешће поремећаје око извоза у том периоду, ми смо се одлучили на прераду воћа у сок“, наставља Михајло. „Сматрамо да је сок најбољи производ који се може добити од воћа, из разлога што га могу пити и најмлађи и најстарији. И здрави болесни. И гурмани и спортисти. Једноставно, за 100 % цијеђене сокове без додатака нема ограничења у конзумацији. Нажалост, то задовољство највише кошта нас двоје.“

„Како мислите кошта? Чега?“, питам у недоумици.

„Па, леђа!“, одговарају Дојчиновићи кроз смијех и причају ми како и дан данас највише посла око цијеђења воћа и прављења сокова раде управо њих двоје, јер је то једнини начин да се врхунски квалитет обезбиједи од момента убирања плодова, па све до стављања етикете на флашу исцијеђеног сока.

Дио разноврсне понуде сокова

Сам процес њиховог преласка из примарне производње у прераду није се догодио преко ноћи. Дојчиновићи су са цијеђењем воћа у сокове прво кренули скромно, првенствено за властите потребе. Набављали су једну по једну машину, да би временом постали један од најсавременијих капацитета за прераду воћа у сјеверо-западној БиХ. На том путу им је, како ми кажу, од велике користи било и Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске, које је посредством подстицаја за капиталне инвестиције подржало добар дио набавки њихове опреме. Након успостављања савремених капацитета за прераду, Дојчиновићи су инвестирали и у врхунски брендинг производа, који се данас на тржиште пласирају под именом „Фруит Органица“. Палета броји преко двадесет различитих сокова, који се добијају искључиво цијеђењем из воћа, без додатака воде и шећера. При томе, јабуку и највећи дио крушке обезбјеђују из властите примарне производње, док остале воћне врсте откупљују од локалних произвођача, али и других, широм Босне и Херцеговине. Поред стандардних сокова, Фруит Органица је позната и по соковима од трњине, купине, малине, зове, али и егзотичног воћа, којег набављају од својих партнера из Сарајева. Дневни капацитет прераде је око 10 тона воћа, односно 5000-6000 литара сока.

„Није то десет тона, то је најмање тридесет тона!“, додају Михајло и Гордана у шали и објашњавају ми како воће и по неколико пута прелази преко њихових руку у процесу прераде и складиштења сока. Уједно наглашавају како је технологија прераде воћа у сок истовјетна од почетка и како се темељи на три проста, али истовремено императивна правила – здраво и квалитетно воће, хигијена у сваком сегменту процеса и пастеризација.

Поред стандардних воћних врста, Дојчиновићи користе и сакупљено воће из природе

Важно је поменути како се Михајло и Гордана баве и са услужним цијеђењем сока. Наиме, за овом услугом тренутно влада велико интересовање људи, који веома често не вјерују да се сок добија само из воћа и без додатака воде и шећера.

„Неријетко нас људи током договора термина за цијеђење питају колико шећера требају понијети, као и то да ли је шећер наш или њихов.“, кажу ми кроз смијех Дојчиновићи и наводе како највише воле да циједе сокове у присуству клијента, како би се и сами увјерили да се сок искључиво добија из воћа.

У погледу доступности, сокови Фруит Органица доступни су широм БиХ, при чему је најразвијенија дистрибуција у и око Сарајева, захваљујући сарадњи са фирмом „Зеленара“, која се бави са дистрибуцијом свјежег воћа и поврћа. Ту је и ресторан „Гурман“ из Градишке, који гостима служи искључиво њихове сокове, као и „Кућа Лијевча и Поткозарја“. За „Кућу“ и њене „домаћине“ Дојчиновићи имају само ријечи хвале. Кажу како су некад и сами предлагали Граду иницијативу за оснивањем једне такве специјализоване продавнице, која би уједно била и јединствена разгледница Градишке.

Иако по свему посебни и другачији од других прерађивача воћа, Дојчиновићи имају још планова за будућност. Један од њих је и да се дословно и физички приближе циљном тржишту, у смислу да прерађивачке капацитете лоцирају што ближе градској зони, како би сви заинтересовани имали прилику да веома лако дођу до најсвјежијих воћних сокова без додатака.

„На почетку смо кренули са циљем да сокове производимо за себе и своју породицу, а данас радимо на начин да увијек покушавамо још и боље од тога. Жао нам је што оваквих иницијатива није било и раније, још прије тридесет година, али када радите у Богом даном подручју за производњу воћа, никада није касно…“, на растанку ми поручују Михајло и Гордана Дојчиновић. У повратку из Поткозарја схватам како су ми у кола, иза возачевог сједишта кришом убацили пакет сокова за пута, које сам са уживањем пио пишући ову причу.

Текст: Петар Нинић

Фото: Петар Нинић и архива породице Дојчиновић