КУЋА ЛИЈЕВЧА И ПОТКОЗАРЈА – НАШИ „УКУЋАНИ“: BERRY TALE

Године рада у пољопривреди научиле су ме да су најбољи произвођачи они, који са аграрним сектором
у погледу образовања и пријашњег искуства немају готово ништа. Често сам размишљао о томе, како
један машински инжењер, стоматолог или пак медицински техничар имају најуредније воћњаке,
интензивне фарме и пуне пластенике? Одговор је увијек био исти. Приступали су послу темељно,
методолошки и при томе савјете стручњака прихватали у потпуности, без имало импровизације. Тим
трагом наишао сам и на два кума, по струци новинара, који су одлучили да саде купину…
„Одувијек сам имао жељу да се поред редовног посла бавим и са додатним активностима, које би
резултирале нечим опипљивим, што бих могао да презентујем и поклоним драгим људима.“, започиње
причу Милован Матић из Градишке, док разговарамо у омиљеној канцеларији млађих нараштаја – кафани.
Још током студија у Миловану се јавила поменута жеља, коју је удружио са једнаким циљевима
тадашњег факултетског колеге, а данашњег кума Милоша Лукића. Паралелно са тим, најстарија
генерација у Миловановој породици полако је смањивала своје активности у пољопривредној
производњи, отварајући тако пут насљедницима за неке нове и прогресивне идеје. Циљ је био, како
наглашава Милован да се дједовина не запусти.

Милован и Соња Матић

„Први корак нам је био да истражимо све могућности и потенцијале, на основу којих би донијели одлуку о
врсти и концепту производње.“, наставља Милован. „Од почетка, маштали смо о заокруженом систему
производње, који не би зависио од откупљивача, нестабилног тржишта, промјене цијена, услужног
складиштења и других фактора. У складу с тим, поставили смо себи питање – Шта је то што фали у понуди
пољопривредних производа на нашем тржишту? Купина је била логичан избор. На нашем подручју није
заступљена у великој мјери, ради се о култури која је одавно одомаћена у нашим условима и најважније,
купина пружа велики број могућности у преради.“, закључује Милован.

Плантажа купине у Горњим Подградцима

Након доношења одлуке о избору културе, Милован и његов кум Милош су, уз подршку породице и
пријатеља кренули у пројекат заснивања воћњака. За локацију је одабрана Милованова дједовина у
селу Горњи Подградци, на којој је подигнута прва плантажа купине на површини од шест дунума.
Набављене су цертификоване саднице из Италије, сорта Loch Ness, која даје одличне приносе и при томе
посједује значајну отпорност на најзначајније болести. Наиме, млади агропредузетници су од почетка
плантажу купине заснивали по принципима органске производње, како би касније без значајнијих
потешкоћа могли да је и цертификују. У складу с тим, садња је извршена 2020. године, у сред првог
Covid Lockdown-a. Међутим, иако је пандемија узроковала много потешкоћа у њиховом раду,
Милован и Милош нису одустали. Штавише, поновно оживаљавање производње на имању Миловановог
дједа Војсилава родило је у њему неку нову снагу, па им је тако он данас један од најважнијих
помоћника.
„Дјед је прије неколико година због старости престао да обрађује земљу. До тада је имао мало стоке,
нешто жита и воћа. Ничега превише, али опет домаћински. Када смо ми кренули са радовима, дјед се поново покренуо. Помаже нам доста и драго му је што смо ту. Ручном косом прође око сваке саднице!“,
истиче поносно Милован и присјећа се како су на почетку људи у пролазу често застајкивали поред
плантаже, чудећи се откуд толико младих људи на једном мјесту и да раде земљу.

Органски цертификовани плодови купине

Упоредо са засадом, млади пољопривредици градили су и погон за прераду и складиштење купине. Од
почетка, идеја је била да се поред свјежих плодова тржишту понуде и прерађевине од купине, на првом
мјесту вино. Једноставно, како наводи Милован, у претходном периоду купиново вино није било лако
доступно обичним потрошачима, већ је у највећој мјери било заступљено у апотекама и то као лијек.
Друга алтернатива за љубитеље купиновог вина били су произвођачи по селима, који нису имали
стандардизовану технологију и који су у преради купине веома често користили доста шећера. Супротно
овој пракси, Милован је на почетку прераде ангажовао професионалног енолога, који им је помогао
да дођу до жељене рецептуре, која ће резултирати врхунским бистрим, питким и ароматичним вином, у
којем могу уживати сви љубитељи овог пића. Прве реакције тестне групе, сачињене од породице и
пријатеља, а касније и ширег тржишта биле су одличне. Размазана шира од купине на бијелим плочицама
погона за прераду послужила је као инспирација за визуелни идентитет, док је вино названо „Berry Тale“, јер по први пут доноси једну занимљиву причу о купиновом вину.

Беррy Тале, јединствена прича о купиновом вину

„Ове године имамо први значајнији род, захваљујући којем ћемо бити у прилици тржишту понудити веће
количине свјеже купине, као и вина на крају сезоне. Од краја прошле године посједујемо и органски
цертификат, што нашем раду и квалитету даје посебну важност.“, истиче поносно Милован и наводи како су
ове године као и већина пољопривредника имали великих проблема са сушом, која је дословно спалила
вршни дио шпалира, за који Милован у шали каже да се може без проблема и дораде користити за чај.
Berry Тale купиново вино може се пронаћи у „Кући Лијевча и Поткозарја“ у Градишци, „Крајишкој кући“ у
Бања Луци и Требињу, продавници „Маxузија“ у Сарајеву, „Vine Room-u“ и „Зоки комерцу“ у Бања
Луци. У укупној дистрибуцуји вина, „Кућа Лијевча и Поткозарја“, како тврди Милован има велики значај.
Поента је у томе, како ми каже, што „Кућа“ на веома лијеп начин презентује све брендове у њој, трудећи се свакодневно да на једнак начин обезбиједи препознатљивост локалних брендова и повећа обим потрошње домаћих производа.
На крају, Милована питам за будућност. Добијам одговор да је она, као и могућности прераде купине богата идејама и новим пројектима.
„У перспективи замишљамо једну малу кућицу на нашој плантажи купине, са дегистационом салом и мини
шопом наших, али и производа респектабилних домаћих брендова са подручја Градишке. Уз свјежу купину
и вино, имали бисмо и матични хладноцијеђени сок, џем, ракију и ликер од купине, који би нашу плантажу
учинили незаобилазном и неодовљивом успутном станицом на путу према планини Козари…“, задовољно
на крају разговора поручује Милован.

Текст: Петар Нинић
Фото: Архива породице Матић