Мајке и Драган Самарџија напустили Њемачку и скућили се у Грбавцима под Козаром: Желимо да наша дјеца одрастају у природи и слободи (ФОТО, ВИДЕО)

Када су Мајке и Драган Самарџија, држављани Њемачке, прошле године, заједно са кћерком Маријом, сада ученицом првог разреда Основне школе у Турјаку, и петогодишњим сином Николом, настанили се у поткозарском селу Грбавци, мјештани су их великодушно дочекали, прихватили… Купили су кућу и овеће имање, набавили стоку, посијали башту, уредили њиве, у потпуности осмислили живот и одлучили да овдје остану. Заувијек.

Претходно су живјели у Лимбургу, имали стални посао, добро зарађивали али су хтјели да живот оплемене, да потраже мјесто у којем ће се љепше осјећати, гдје ће њихова дјеца имати потпуну слободу.

Заселак Трешњице, својеврстан видиковац са којег поглед јасно сеже до козарских врхунаца на једној, и простране лијевчанске равнице на другој старни, за Самарџије је био веома привлачан.

У том крајолику, гдје је небо најчешће плаво и ведро, а село осунчано, гдје је природа веома издашна, са бистрим потоцима и врелима а шуме и њиве плодне и родне, ова четворочлана породица
пронашла је мир, далеко од градске гужве.

У Грбавцима је рођена покојна Драганова мајка Сава а њега за ово мјесто вежу успомене из дјетињства. На пропланку, повише куће, на вијугавом сеоском путу, прво смо срели, упознали и на српском језику поразговарали са његовом супругом Мајке. Јахала је коња.

-Тако ја по неколико пута на дан, пројашим на коњу кроз село, мало кораком, мало касом па чак и галопом… То је тренинг за коња а рекреација за мене, рече нам Мајке којој је Драган припомагао да узјаши коња. Има их три, кажу, једног бијелог, љубимца којег највише воли њихова кћерка Марија. И она већ самостално јаши бијелог љепотана.

За мјештане, у почетку је, вели Мајке, било чудно, да жена свакодневно на коњу пролази селом али су се послије и они на то навикли. Слажу се, обострано помажу. Нашој знатижељи, како су се опредијелили да напусте Њемачку и доселе у Грбавце, причом је удовољио Драган, док је његова супруга са кћерком, тек пристиглом из школе, вјежбала јахање и чистила коњске копите.

Драганова животна прича
Неколико година, у најранијем дјетињству, провео сам код Радосаве и Милана Благојевића у Грбавцима. Он и су тетак и тетка мојој мајци. У Турјаку сам пошао у школу, али са прекидима. Повремено сам био овдје а дио времена, у дјетињству провео код мајке у Њемачкој. Овдје сам 1992. године завршио основну школу, а послије распуста те године, са мајком сам дефинитивно отишао у Њемачку.

Чертдесетседмогодишња Мајке, дјевојачком презимена Купец, и ја смо се упознали уочи Нове 2004. године. Ускоро ћемо обиљежити 20 година нашег, морам нагласити, срећног брака. Стекли смо двоје дјеце, кћерку Марију и сина Николу. Моја супруга је завршила општу гимназију, потом била нотарски асистент а потом,
завршила факултет те стекла звање средњошколског професора економске струке.

Ја сам, у Њемачкој завршио Гимназију а потом изучио за оптичара. Живјели смо, до прошле године, у сјеверном дијелу Њемачке, у близини Лимбурга.

Овдје смо доселили 2022. године. Хтјели смо отићи некамо, због короне, градских гужви, хтјели смо да наша дјеца одрастају у складу са природом, да слободно трче пространством, да се пентрају по дрвећу, да имају животиње…

У Грбавцима смо купили кућу, а наслиједили смо и једну мању од мамине тетке Радосаве. Овдје живимо и дишемо пуним плућима, имамо коње, свиње, кокошке, ту здраво живимо и користимо све благодети и љепоте Поткозарја и Козаре.

Уопште не патимо за Њемачком, државом у којој сам рођен, без обзира на 30 година које сам тамо провео. Уважавам, као и моја супруга, све вриједности те државе, али овдје нам је лијепо. Организовали смо живот, свакодневицу, дане који имају потпуни смисао. Производимо храну и здраво живимо. Наша дјеца су срећна
а то је нама најважније. Шума, ливаде, чист ваздух, све нам је лијепо, испричао нам је Драган Самарџија (45), рођен у њемачком граду Финанбургу, у покрајини Доња Саксонија.

Марија, ђак првак
Марија Самарџија, која се заједно са братом, након повратка из школе пентрала на старој трешњи и поигравала са псом, причала нам је о својој школи.

У разреду нас има десеторо. Одлично је у школи. Моја учитељица је Биљана Гајић, она је најбоља, сви је волимо. Научила сам српски језик, лијепо ми је на настави. У школу у Турјак, то је од Грбаваца неколико километара, путујем ђачким аутобусом. Баш ми се допада, не бих нигдје одавде. У исту школу ишао је и мој тата.

Послије је узјахала коња, једном руком придржавајући се за гриву а у другој је држала крупну црвену јабуку.

-Јабуку сам убрала, поред куће… Лијепо мирише. Стварно ми се допада. Хоћете ли да једну уберем и вама- упитала нас је Марија, истовремено позирају на бијелом коњу.

Извор:Милан Пилипиовић