„Мастило и странице су наквашене свачијом, а понајвише мојом сузом“ Слободан Борјановић је репортер, цртач стрипова и писац књига о спорту

У осамнаест књига, монографија, стрипова и других публикација, објављених у посљедње двије деценије, Слободан Борјановић из Нове Тополе у фокус је ставио спорт, стрип и животне судбине својих суграђана, нарочито у вријеме рата.

Борјановић је карактеристичан по патриотизму којег је уградио у стрипове, а машту у фудбалску игру. Он упорно, годинама живи у свом свијету спортске чаролије, прати утакмице и лијевчанске клубове, води о њима и играчима статистику, биљежи и фотографише њихове радости, успјехе због побједе и туговања због пораза.

Слободанов свијет маште чине стрипови и ратне успомене.
– Наизглед неспојиво, повезао сам заједничком тематиком и поруком. То су стална борба добра над злом, успјеха над неуспјехом или просјечношћу, побједа човјека у ситуацијама када су шансе за њу мале, скромне или невидљиве – објашњава Борјановић за Српскаинфо суштину свога литерарног и умјетничког интересовања, своје животне филозофије.

У девет монографија о спорту, исписао је читаоцима приближио понајвише историју градишког фудбала. Борјановићеве књиге су посвећене великим и важним спортским темама. Међу њима је историја европских фудбалских првенстава, историја олимпијских игара, књига о Винку Мариновићу и Борчету Средојевићу, „Историја фудбала на Балкану“, Монографије о фудбалским клубовима „Козара“ и „Обрадовац“, „Стотину година фудбала у Новој Тополи“, „Градишки фудбал“, „Књига о „75 година ФК Козара“.

– Посједујем богату документацију, старе фотографије, исјечке из новина, све бројеве „Темпа“ и других спортских листова и часописа. Волим фудбал и све спортове, у томе сам пронашао животни смисао, своје највеће задовољство. Зато сам давно почео и писати о спорту, извјештавати са утакмица – похвалио нам се Борјановић, аутор који је писао о многима, али о њему и његовој опсесији, готово нико до сада.

Највећа вриједност, признаје, за њега су познанства и сусрети са идолима из ђетињства чије постере је сакупљао и чувао. То су Душан Савић, Драган Џајић, Пижон Петровић, Душан Шестић, Вељо Сомболац. Таленат за цртање стрипова открио је у средњошколским данима, у Подравској Слатини, гђе је живио до рата.

– Мој тетак, тада полицијски службеник, који ме из родних Ламинаца код Градишке довео у Подравину, први је примијетио мој таленат за цртање стрипова и охрабрио ме у томе. Цртао сам упорно и стално, усавршавајући технику и тематику, стварајући свој стил – повјерио нам се Борјановић, аутор првог албум-стрипа у Републици Српској.

– По завршетку Угоститељске школе „Јоспи Јурај Штросмајер“ у Осијеку, запослио сам се у хотелу у Подравској Слатини, био сам млади конобар са перспективом у угоститељству. Ипак, судбина и околности то су уредили другачије – сјећа се својих почетака овај, одавно афирмисан аутор стрипа.

Први стрип у наставцима објавио је 1990. године у часопису СКД „Просвјета“ којег је издавало Културно друштво „Сава Мркаљ“ у Топуском. Тема је била „Бој на Косову“, о чему је писао у неколико наставака.
Касније су, током рата, Борјановићеве теме биле патње и страдања његових пријатеља, сабораца Турјачког батаљона, бомбардовање Градишке. Тада је нацртао стрип „Крваво сунце слободе“ посвећен погинулом пријатељу Предрагу Вукотићу. Касније, вођен истом идејом, написао је и монографију о страдалим градишким војницима те нацртао „Историју Срба у стрипу“.

– Цртање у то вријеме било је веома тешко, из техничких разлога. Нисам имао чиме радити него се сналазио на свакојаке начине, чак сам цртао помоћу заоштрених гранчица које сам умакао у туш или тинту. Тако сам нацртао „Историју Срба у стрипу“, касније веома запажено ђело промовисано у угледним републичким институцијама. Штампано је у тиражу од пет хиљада примјерака. Издавач „Историје Срба у стрипу“ било је Крајишно позориште за ђецу, а штампар „Глас“ Бањалука – подсјећа саговорник Српскаинфо, сада опсједнут стрипом о највећем српском губилишту.

– Цртам сртип „Јасеновац, тамна страна мрака“. Урадио сам већ стотињак страница. То је моја морална обавеза, потреба да, из посебног угла проговорим о овом великом стратишту. Још нисам дефинисао ко ће бити издавач, али бих желио да то буде Спомен подручје Доња Градина или нека од републичких институција културе. Сматрам то својим најзначајнијим ђелом чија тематика ме ноћу буди, коју цртам по неколико сати дневно, са паузом у вријеме фудбалских утакмица – описује Борјановић свој садашњи ангажман, своју препокупацију и опсесију.

• Књига о ратним друговима
Слободан Борјановић каже да му је најтежи и најодговорнији посао била је монографија о погинулим борцима.

– То је за мене било веома стресно јер сам, небројено пута, на више од 600 адреса одлазио, преживљавао ратне драме и страхоте, потресна свједочења, осјећао дубоко у себи свачију бол за погинулим младићима. То је књига чије мастило и странице су наквашене свачијом, а понајвише мојом сузом – додао је.

• Идеалних тринаест
Слободан Борјановић је одабрао и свој идеалан тим ФК „Козара“ плус двојицу резервиста, састављен од играча различитих генерација. То су Васо Петровић, Емир Хаџић, Бранислав Малетић, Вишеслав Берић, Џевад Зеничанин, Винко Мариновић, Стојан Тимарац, Енвер Ћатић, Саша Раца и Дамир Раос. На клупу идеалних резервиста Борјановић је сврстао Срећка Гајића и Синишу Ђурића.
Фото:Милан Пилиповић/РИНГИЕР