Мијењала се времена, али су сачувани обичаји: Васкрс у сјећању и научним ђелима теолога Дарија Дринића (ФОТО)

Вјера у побједу живота над смрћу, добра над злом, наде над безнађем, те вриједност очувања православних обичаја и стална блискост са црквом, традицијом и националним идентитетом, одредили су животни пут теолога Дарија Дринића из Нове Тополе, мјеста у срцу Лијевче поља.

Он је своје опређељење, приврженост цркви и православној вјери, преточио у науку, умјетност, етнологију, из чега црпи духовну снагу. То ми је засигурно, казао нам је Дринић, дало подстицај и за све успјехе у образовању, од основне школе у родном мјесту, гимназије у Градишки до Богословског факултета и мастер студија у Београду.

– Љубав према цркви и вјери, омогућила је да се почнем занимати и за теме и поља етнологије, из чега је проистекла моја збирка народних ношњи лијевчанског краја. Написао сам и књигу на исту тему у којој су такође описани народни обичаји Лијевча. Васкрсењска сила подстакла ме да се почнем занимати и за страдалну, али и славну повесницу наших крајева – испричао је Дарио Дринић за Српскаинфо.

Благословом Епископа бањалучког Јефрема, неуморног градитеља и обновитеља, наставља своју животну исповијест овај млади и неуморни борац за своју вјеру, приступио сам темељитом истраживању црквене прошлости славне катедре више митрополита и епископа бањалучких.

Дринић је написао више научних радова, публикација, записа о важним личностима и догађајима, на којим је утемељена српска историја овог краја.

– Тако је настала и књига о животу и раду градишког проте Душана Суботића као и књига о цркви брвнари Светог Николе у Романовцима, која, узгред речено, вапи за обновом. Сада пишем биографију свештенства са простора цијеле Крајине, од Српца до Бихаћа или од Градишке до Босанског Грахова. Припремам материјале и за књигу о великом Митрополиту бањалучком Василију (Поповићу).

То је слојевит и одговоран посао у којем се исказује снага Васкрсења – увјерен је Дарио Дринић, иницијатор многих активности на афирмисању старих а временом избледјелих али сачуваних обичаја. Овај духовни прегалац, веома емотивно враћа нас, својом исповијешћу, у вријеме дјетињства и одрастања, учења на темељима и вриједностима својих предака.

– Васкрс мог дјетињства изгледао је као пјесма почившег Добрице Ерића, ”Суботе мога детињства”, пун топлине, љубави, весеља, пјесме… Увијек сам, духовно био везан за Цркву и за оно што она прописује. Захваљујући мом комшији, горостасном и преданом проти Мирославу Новковићу из Нове Тополе, који је имао невјероватан дар да окупља све око Цркве, рано сам се почео формирати, као личност, управо кроз призму богослужења. Васкрс је у томе имао посебно мјесто – подсјећа Дринић.

Прва слова, наставља своју васкршњу исповијест, нисам научио у школи, јер сам их на поласку у први разред већ познавао, него код свога проте Мирослава, што довољно говори колико сам, свим својим бићем, профилисан кроз Цркву. Васкрс, као круна свих празника, увијек је заузимао посебно мјесто.

Сјећам се службе са читањем 12 јеванђеља, 12 приповијести о страдању Христовом, на Велики четвртак, када је нама, у том узрасту, нарочито занимљиво било то дуго клечање, звук клепала, мирис воштаница и тамјана, црне одежде, провлачење испод плаштанице. Све то стварало је необичну атмосферу и остављало печат на дјечију душу.

Дарио у својој исповијести и сведочењу о привржености СПЦ, помиње и дједа Саву, од којег је такође преузео многе вриједности своје, православне вјере.

-Сјећам се, са колико је љубави мој дјед Саво, гледао како, у дјечачком узрасту, ударам батом о храстову даску. Видио је у томе свакако нешто дубље, узвишеније, даље него што сам тада ја видио али касније све спознао и научио. Видио је у мени, препознао у мојим поступцима, побједу духовности у лијевчанском крају, што је деценијама било запостављено. Осјетио је у том клепалу, реском и јасном звуку, који се далеко чује, глас побједе православља.

Уранци на Васкрс, Дарију су се урезали, дубоко у сјећање. О томе нам је дуго и детаљно приповиједао, задовољан због нашег интересовања за његов свијет, омеђен љепотом обичаја и вјере.

Васкршњи уранци у праскозорје и рађање зоре, били су круна празника. Била нам је највећа радост звонити ујутро и првим звуком звона огласити Лијевчанима да је васкрсао Христос! Не могу заборавити та лица са Васкршњег јутрења, па се често сјетим Неђе Рисојевића, Боре Гвоздена и многих перјаница духовне заједнице мог мјеста.

Драгост свога дјетињства у васкршње дане, наш саговорник посветио је Мили Радивојцу из оближњих Трошеља, непоколебљивом вјернику, узорном домаћину.

-Долазио сам редовно код њега, дјетиње знатижељно слушао Милино сликовито приповиједање о бившим државама, владарима, животу у оскудици, начину прослављања Васкрса и других православних светковина. Био је дарежљив, посебно према дјеци. Инсистирао је, у духу обичаја, да разбијем офарбано јаје о своје чело а потом је слиједила награда, мед у саћу. Тај окус памтим и сада, као и моје узбуђење прије ударца јајетом о чело.

На други дан Васкрса, прича Дринић занесен у своје празновање, увијек смо ишли у древну и славну Гоминицу, гдје нас је дочекивала покојна игуманија Јефимија (Максимовић) са сестрама. Ту сам први пут видио бриљантно шарана васкршња јаја и заинтересовао се да самостално, без ичије помоћи, научим ту старинску технику. Успио сам у томе. Сада се сваке године, могу похвалити кошарицом јаја које сам нашарао.

-Васкрс за мене није само круна празника, он је печат моје душе и темеља мога одрастања. Васкрс нас позива да постигнемо пуноћу и да силом васкрсењском стварамо, да радимо у интересу свога рода, да даље предамо више него што смо добили – поручио је Дарио Дринић дијелећи са нама сјећање, успомену на дјетињство и живот посвећен православној вјери.

Обичаји у Лијевчу

Дарио Дринић је у својим књигама описао многе обичаје поводом Васкрса у Лијевчу.

У страсној, посљедњој седмици поста пред Васкрс, најстрожи посни дан био је Велики петак, најтужнији дан у години, када је Христос распет на Голготи. Обичај је био да људи не једу и не пију тога дана, све до вечери. Ова строга пракса имала је и свој назив – “сушење”. Пред вече, јело се мало пасуља уз кафу и чашицу ракије. Села су обилазили црквени тутори, сакупљајући јаја. Од тежака су узимали јаја, а за узврат раздавали комадић нафоре, хљеба који се користи у Литургији.

Посебан тон Великом петку давао је звук клепала који се чуо по поткозарским косама  и лијевчанским браздама, јер на овај дан, због жалости, не звоне звона.

На Благовијести из кућа се износила слама на којој се спавало, те се палила, а преко ватре су прескакивала дјеца, говорећи: “Оволико птица нашао!”

Хватање жишки, које су називали птицама, била је њихова разонода и древни обичај. То је утврђивало везу са природом у којој се живјело и од које је све зависило.

На Лазареву суботу у лијевчанским и поткозарским селима, изабрано дијете је у зору излазило из куће, узимало сач и машице те трчећи око дома и имања говорило, “Куцни, куцни Лазарице – бјеж’ од куће плазарице!” Вјеровало се да ће се тако одагнати змије за цијелу годину.

Јаја су фарбана старим техникама, шарањем воском, остављањем јаја у мравињаке, бојењем природним материјама, луковином, копривом, сасушеном зеленом кором ораха.

На Васкрс, старији или одређени број представника из дома је ишао на уранак. Носили су јаја, сушене љешнике, орасе, суве јабуке, обавезно ракију и то по служби дијелили ближњима и комшијама честитајући празник. Изузетан васкршњи обичај, који потврђује суштину вјере, био је и одлазак на гробље, гђе би се јајетом куцкало по надгробном крсту или машету и честитао празник упокојенима.

Извор: Милан Пилиповић / srpskainfo.com