Мој град – Генерал Славко Лисица

Славко Лисица је рођен  18. фебруара 1944. године у Ламинцима, општина Градишка.

Основну школу је завршио у Ламинцима. Мајка му се звала Зорка (1920), а отац Саво (1920) који је био у партизанима са чином заставника за вријеме Другог свјетског рата. Послије завршене основне школе, отац шаље најстаријег Славковог брата Игњатија и средњег брата Владу у гимназију у Бањалуку, а најмлађег Славка Лисицу шаље у подофицирску школу ЈНА гдје Славко постаје тенкиста. У периоду 1961–1965. године био је водник тенкиста у Бенковцу. Славко Лисица је био наставник у Школском центру оклопно-механизованих јединица Југословенске народне армије у Бањој Луци. У септембру 1988. године добија прекоманду од Врховне команде ЈНА на мјесто начелника оклопно-механизованих јединица Книнског корпуса.

Генерал Лисица је био командант Друге оклопне бригаде Војске Републике Српске и командант Оперативне групе Добој.

Почетком рата на просторима бивше Југославије учествовао је у борбама у книнској Крајини, а као командант је заузео Масленички мост. Након формирања Војске Републике Српске, пребачен је у тадашњу БиХ.

Један је од кључних учесника у акцији пробијања „Коридора живота“, као и у војним акцијама у Модричи, Дервенти и Броду.

Генерал Славко Лисица сматрао је да је од свих битака најчистија и најефектнија операција била она на Купресу.

“Операција „Коридор ’92“ је мало дуже трајала, али може да буде примјер ратовања, јер током ње није учињен ниједан злочин према цивилном становништву. Може се рећи да је сачувано достојанство команданата и српских бораца. Није велика катастрофа изгубити рат, јер је веће зло изгубити образ.”, говорио је генерал.

У августу 1993. године именован је за команданта Центра војних школа у Бањалуци и на том мјесту остао годину дана, након чега је пензионисан.

Генерал Лисица је објавио неколико књига о значају борбе српског народа и свом командовању.

Живио је стално са борцима. Често је понављао да једе са борцима да би знао како живе и да би знао шта може да им нареди и шта није у њиховој моћи. Остаће упамћен као частан, оштар и упоран.

Био је ожењен супругом Браниславом и имао је ћерку Славицу и сина Ненада. Живио је у Бањој Луци.

Преминуо је 28. јуна 2013. године, на Војно-медицинској академији у Београду, гдје је био примљен због проблема с дисањем и срцем.

Дејан Јанковић