„Moj град“ – Љубица Лазић Стефановић 

Љубица Лазић Стефановић  била је прва професионална глумица у БиХ , рођена у Градишци 1888. године. У њеној биографији има доста непознаница.

Публициста и позоришни историчар Марко Марковић биљежи да је рођена у породици Лазић, која се вјероватно бавила трговином као и већина српских породица које су живјеле у ондашњој градишкој вароши. Лазићи, међутим, нису поменути у изворима међу значајније градишке трговце оног доба.

У књизи Прњавор и његова околина З. Недовић наводи да је Лазар Лазић, звани Кључар „… имао петоро дјеце. Љубицу удату Стефановић и четири сина, Љубица је била глумица…“

Године 1906. у Градишци је гостовало  друштво путујућих глумаца под руководством Чича Мише Милошевића. Седамнаестогодишња Љубица је напустила свој дом и придружила  се Милошевићевој глумачкој дружини. Прва улога јој је била Евица у комедији Љубавно писмо српског књижевника Косте Трифковића. Није познато колико је Љубица Лазић остала у трупи Чича Мише Милошевића, нити гдје је све наступала са њима.

Пред Први свјетски рат обрела се у Београду, гдје је глумила код кафане „Таково“  тада је већ поменута са уданим презименом Стефановић. Сам рат ју је затекао у Крагујевцу, али није јасно да ли је била члан крагујевачког глумачког ансамбла. Преживјевши Албанску голготу стигла је у Марсеј, па у Бокоњано на Корзици, гдје је повремено глумила за српске ратне избјеглице смјештене у том подручју.

Послије рата вратила се у Београд, одакле је убрзо отишла у Сарајево да би се придружила првом ансамблу сарајевског позоришта, формираног 4. октобра 1920. године.

Ансамбл се састојао од 31 члана, 13 глумица и 18 глумаца. Прије коначне адаптације зграде сарајевског Друштвеног дома у Народно позориште, ансамбл је свој први наступ имао 27. децембра 1920. у Тузли, у хотелу „Бристол“. У првој представи коју су извели, Шантићевој  Хасанагиници у режији Николе Хајдушковића, Љубица Стефановић је тумачила Емину, Хасанагину сестру.

Глумила је и у првој представи изведеној у новоотвореном Народном позоришту у Сарајеву, 1. новембра 1921.

Љубица Стефановић је постала једна од окосница овог позоришта. До Другог свјетског рата кроз њега је продефиловало око 270 глумаца, при чему Љубица Стефановић спада међу првих десет с обзиром на број остварених улога. Своју задњу ролу играла је 22. децембра 1943. у представи Кад ја пођох на Бендбашу, на воду, у којој је тумачила главну женску улогу.

Марко Марковић је у “Ослобођењу” 1961. године у топлом запису освијетлио лик Љубице Лазић Стефановић.

„Заборав бива све непрозирнији, њенога се имена више нико не сјећа. Али умјетност, коју је градила, није се дала затомити, уграђена је у постојање сарајевског Народног позоришта, одатле прелазила у књиге које су исписиване о том театру“ написао је Марковић додао да  нас Љубица неодољиво подсјећа на наше баке, не захтјевајући ништа од нас, ни прекор, ни захвалност, у некој духовној нирвани, Љубица Стефановић као да нам из далека поручује да је њен живот остварена жеља, распламсана у тренутку када је у њену варошицу доспјело друштво путујућих глумаца.

Он  пише да су се у почетку у њеном репертоару налазиле „наивке,  затим је прешла на тумачење карактера из нашег маловарошког и сеоског живота“.

Играла је улоге из „домаћег и руског класичног репертоара“ са елементима „наоко тврдих, робусних, свађалачких“ особа, али и „жена меке природе и добра срца, жена простосрдачних а отворених“. Књижевник и критичар Боривоје Јевтић осврнуо се на глумачки лик Љубице Стефановић у својој студији издатој 1931. године , Десет година Сарајевског позоришта: „Нарочиту пажњу заслужује Љубица Стефановић, такође једна од оних глумица које су се уградиле у основе Сарајевског позоришта. Весела и живахна, она и епизоде тако незахвалних улога какве су улоге слушкиња, оживљује оном расношћу и типичном глумачком крвљу од којих и тамне позорнице добијају своју свјетлост и своју ватрену боју.“

Директор Град позоришта Градишка Драшко Видовић је најавио и да ће Градишка имати Фестивал професионалне позоришне продукције Српске који ће носити име по Љубици Стефановић.

Љубица Лазић Стефановић је умрла  21. новембра 1946. године у Сарајеву.

Д. Јанковић