Мој град- Посљедњи дани Лепе Радић

Лепа Радић рођена је 19. децембра 1925. године у селу Гашници код  Градишке. Основну школу завршила је у сусједној Бистрици, први разред Женске занатске школе похађала је, с нешто старијом сестром Даром, у Босанској Крупи уз помоћ стрица Воје, који је као лугар више година службовао у Подгрмечу, док је остале разреде завршила у Градишци.

Још као ученица, читајући напредну литературу, Лепа се почела формирати под снажним утицајем стрица Владете Радића, који је, као ученик гимназије прво у  Градишци, а затим у Бањој Луци, био укључен у  раднички покрет. Непосредно послије априлских догађаја 1941. године од Владете је сазнала и за припреме устанка. Помагала му је при скривању прикупљеног оружја. Тих јулских дана 1941. у устанак је испратила четверо чланова породице: оца, стричеве Воју и Владету те стрину Јованку, једну од првих партизанки на Козари. У октобру 1941. Лепа је извезла заставу с петокраком звијездом за борце Другог крајишког одреда. У вријеме прве офанзиве на устанике Козаре у новембру 1941. усташе су ухапсиле Лепу и све преостале чланове породице Радић.

 Међутим, уз помоћ илегалних партизанских сарадника, послије 20 дана малтретирања у усташком затвору у Градишци, пуштени су. По изласку из затвора, 23. децембра 1941. године, заједно са сестром Даром, Лепа је постала борац 7. партизанске чете 2. крајишког одреда. Кратко вријеме била је болничарка у чети, а затим полазница  омладинског курса у селу Ламовита под Козаром те скојевски активиста на подручју Приједора.

Показавши изузетан смисао за масовни рад с омладином, одлучено је крајем маја 1942., када је примљена у КПЈ, да се Лепа пошаље као политичка радница на подручје Подгрмеча. У новој средини изванредно се снашла и убрзо постала члан опшинског комитета КПЈ у Средњем Дубовику код Босанске Крупе. Своју способност и сналажљивост Лепа је показала у организовању омладине на заједничкој жетви и прикупљању жита испред непријатељских положаја у селима око Крупе, Горњим Петровићима, Остружници и Бадићу, а изузетну храброст у партизанским акцијама на Босански Нови, Крупу, Чађевицу и Отоку, у којима је учествовала као борац.

 Готово да није било значајнијег догађаја у Подгрмечу у којем Лепа није учестовала са омладином. Те јесени 1942. прокрстарила је сва села ратних опшина Босанске Крупе, Дубовика, Јасенице и Поткалиња, када се радило на организовању народне власти пред Прво засједање АВНОЈ-а у Бихаћу, омладинских акција на прикупљању одјеће и обуће за НОВ, борбених такмичења у част Првог конгреса УСАОЈ-а, бризи око рањеника и изградњи болница и магазина у шумама Грмеча. На смотри Четврте крајишке дивизије, коју је у Јасеници под Грмечом, 7. јануара 1943., извршио Јосип Броз Тито, Лепа је предводила омладину Дубовика и донијела традиционалне крајишке дарове за Врховног команданта и његову војску.

 Лепа Радић је показала сву своју вриједност и задивљујућу храброст у вријеме Четврте непријатељске офанзиве на слободну територију Подгрмеча. Као члан Штаба за евакуацију рањеника и становништва из угрожених подручја, Лепа је од 20. јануара 1943. била међу најистакнутијим организаторицама збјегова што су се фебруара 1943. нашли у слеђеном Грмечу у који су већ дубоко биле зашле јединице из састава 714., 717., 369. и 7. СС „Принц Еуген“ дивизије. Међу првима је организовала благовремено извлачење рањеника из Дома ратних војних инвалида у Средњем Дубовику, и помоћ колонама банијских избјеглица које су се у масама, већ исцрпљене и промрзле повлачиле испред непријатеља у заштиту партизанске војске и Грмеча. И када је већ изгледало да ће Крајишници у жестоким окршајима обранити Троврх, један од доминантних висова Грмеча збјег који је предводила Лепа Радић изненада је опкољен изнад села Праштала, недалеко од Лушци  Паланке у предвечерје 8. фебруара 1943. године.

Јуначки се борила до посљедњег метка хватајући се у коштац с Нијемцима. Лепа је испуцала на Нијемце сву муницију из своје пушке, бранила се позивајући народ да се бори голим рукама, да се не предаје, чак и онда кад су је савладали ударцима кундака. Покушала је да заштити ухваћени народ кога су есесовци злостављали на путу према Босанској Крупи, „Убијте мене, народ није крив“ , викала је Лепа, посрћући под ударцима легионара 369. дивизије. Међутим, Нијемци су је савладали ударцима кундака и везали. Обратила се свезана збјегу да се бори. С народом је из Грмеча проведена у Босанску Крупу. После тродневног злостављања, доведена је пред подигнута вјешала у багремару између тунела и жељезничке станице у Босанској Крупи. Руке су јој биле везане телефонским каблом, без ципела, само у вуненим чарапама, исцрпљена и изнемогла, али поносна и пркосна. Прије него су јој натакли омчу на врат, узвикнула је:

„Живјела Комунистичка партија и партизани! Бори се, народе, за своју слободу, не дај се зликовцима у руке! Мене нека убију, имат ће ко да ме освети!“

На губилишту су јој говорили да ће јој поклонити живот ако каже ко су руководиоци и комунисти међу заробљеним народом. Лепа им је одговорила:

„Ја нисам издајник свога народа. Они ће се сами открити кад буду уништавали зликовце као што сте ви!“

Имала је свега 17 година кад су је непријатељи објесили. Лепа Радић је била најмлађи народни херој из Поткозарја. За народног хероја  проглашена је 20. децембра 1951. године.

 Доносило вам јој један детаљ везан за Лепу Радић.

У току борби за ослобођење Загреба у торбици једног њемачког војника који је погинуо, међу осталим стварима нађен је и филм. Када је развијен, снимци су привукли пажњу. На филмској траци је забиљежено вјешање једне партизанке.

Нико, међутим, није знао ко је била та дјевојка која се, то се на слици видјело, херојски држала. И поред многих покушаја и дугог упорног трагања, њено име је остало непознато. Импресивна фотографија која прича о трагичној смрти пркосне дјевојке, чувана је послије рата у Музеју револуције у Мостару. Вријеме је пролазило.

Једног дана, неки војник који је свратио у музеј, застао је изненађен пред овом фотографијом.

-Па ово је моја сестра од стрица – повикао је и сам готово не вјерујући у своје откриће. Тако се сазнало име партизанке Лепе Радић из села Бистрице, под Козаром, коју су Нијемци објесили 1943. године.

Породица Лепе Радић чува шест партизанских споменица и Орден народног хероја.