Мој град: Стеван Н. Давидовић
Рођен је 8. јануара 1856. године у Слатини, општина Лакташи.
Богословију у Бањалуци је завршио 1871. године, а потом препарандију у Пакрацу 1872. Радни вијек је започео као учитељ у Бугојну у трајању у од десет година. За ђакона, односно презвитера рукоположен је 2. и 4. априла 1882. године у Сарајеву и намјештен на парохију Вагањ. Затим је 1885. године премјештен у Градишку, гдје је изабран за пароха и уједно му је повјерен надзор над тим протопрезвитеријатом.
Године 1886. одликован је црвеним појасом, а 1888. године за протојереја. Године 1891. именован је за конзисторијалног савјетника Добробосанске митрополије у Сарајеву. Од 1895. до 1897. године уређивао је „Дабро- босански источник“. На његовим страницама је објавио бројне текстове из народног, културног и вјерског живота и обичаја. Почетком 1898. године одликовао га је цар Фрањо Јосиф витешким крстом Франц Јосифова реда.
Стеван Давидовић је био, за своје вријеме, образован учитељ и врло елоквентан црквени бесједник. О њему се мало говорило и писало. Војислав Максимовић је 1997. године скренуо пажњу на овог неправедно скрајнутог просвјетитеља и културног радника. Давидовић је службовао у Градишци седам година, али је по свему оставио значајан траг свог дјеловања на том подручју.
Забиљежио је више података о Градишци и околини, народних пјевања и обичаја, посебно у напису „Градишка некад и сад“, објављеној у „Босанској вили“ 1886. године. Описао је и своју родну Слатину, посебно цркву брвнару у Малом Блашком, о којој прије њега није нико писао.
Посебно мјесто има његова збирка народног пјевања, под насловом „Српске народне пјесме из Босне(женске)“, за коју скромно пише да му је његова „домаћица сама казивала“. Књига има 241 пјесму, а објављена је у Панчеву 1884. године. Неколико пјесама из његове збирке отишле су у сам врх српских народних лирских пјесама. Репринт издање његове збирке пјесама приредио је и поговор написао Милутин Вујић. Књигу је издала „Просјета“ у Лакташима.
Умро је у Сарајеву 1900. године у 46- ој години живота и са 20 година свештеничке службе. У Слатини мјесту његовог рођења, нема породице са презименом Давидовић.
Д. Јанковић