Мој град: Улица Косовке дјевојке

Улица коју смо вам данас представили у рубрици Мој град је улица Косовке дјевојке. Протеже се од Трга јеврејских страдања све до улице Милоша Обилића, а најлакше ћете некоме објаснити гдје је ова улица уколико кажете да се у њој налази градишка Техничка школа.

Поред Техничке школе у улици се налазе и стамбени објекти, занатске радње и угоститељски објекти.

Ова улица је добила име по лику из истоимене народне епске пјесме. Косовка дјевојка ходи Косовом са ибриком у руци, са жељом да напоји, да ублажи ране и помогне болном човјеку, тачније јунацима након битке. Косово поље, косовски бој и косовски јунаци добили су њеним ликом још једну нову вриједност. Са њом је над Косовским пољем засијала још једна свјетлост. Косовка дјевојка и косовски божури дали су на том простору нешто ново што и најкрвавији бој претвара у поезију, а историји српског народа дарују најсвјетлије странице.

Тражећи вјереника, кума и дјевера, односно Топлицу Милана, Милоша Обилића и Косанчић Ивана, наилази на витеза Павла Орловића који јој говори да су сва три страдала у боју.

По народном предању „Косовка девојка“ је била Јелица – рођена сестра српског великаша Стевана Мусића. Мусић је познат као охол властелин који је господарио у месту Брвенику. Јелица Мусић је била сестричина српског кнеза Лазара, косовског мученика. У Јелицу се „загледао“ Милан Топлица, побратим Милоша Обилића.

Пјесма Косовка девојка броји се заједно са пјесмом Смрт мајке Југовића у најлепше косовске пјесме и добила је као алегорија за бригу, помоћ и љубав према ближима велику популарност у српском народу.

Косовка дјевојка је један од примјера саможртвовања у српској народној традицији. Она на бојном пољу оставља своју доброту, хуманост и своје дјевојачко срце. У тешким тренуцима послије слома Српске државе, судбински се поистовјетила са својим народом, дјелећи са њим тешку судбину губитка слободе.

Фердо Кикерец је први насликао 1879. године. Косовку девојку, под француским утицајем, где су тада биле у моди историјске теме – због подизања патриотског духа њега је 40 година касније копирао Урош Предић насликавши 1919. године познату слику Косовке дјевојке.

Иван Мештровић створио је 1909. године мермерни рељеф, као део вајарске декорације за Видовдански храм, који је требало да буде подигнут на Косову. Скулптура се одликује чврстим и стабилним облицима, који делују монументално, јасно асоцирајући на метопе, односно рељефима украшена поља на античким храмовима. Мештровићева „Косовка девојка” приказује девојку и јунака, који као у неком трансу посматрају место најтежег окршаја.

Д.Јанковић.