Мој град: Вида Копривица Чубриловић
Вида Копривица била је рођена сестра Бранка, Вељка и Васе Чубриловића. Имала је и браћу Чеду, Здравка и Милорада и сестре Јованку, Стаку и Лепу. Након завршетка основне школе у родној Градишци и мајчине смрти живјела је неко вријеме код брата Вељка у Тузли, гдје су били и Бранко и Васо.
Након Вељкове женидбе и преласка из Тузле у Мајевички Прибој, са њима је прешла и Вида, а Бранко и Васо су и даље остали на школовању у Тузли. Због наставка школовања, Вида је отишла у Сарајево код сестре Стаке, која је становала са другарицом Катицом Радулашки.
Упоредо са кућним пословима, Вида је учила и приватно положила гимназију. Из Сарајева је прешла у Београд, запослила се и студирала право. Након стицања дипломе правнице, Вида је попут своје мајке, радила и са разним женским друштвима и удружењима по свим крајевима БиХ.
Дјеловала је на просвјећивању жена са села, поучавала их припреми хране, хигијени и другим пословима везаним за домаћице. Упоредо са тим прикупљала је податке о животу села и сељака.
Удала се у четрдесетој години за познатог банкара у Београду Арсу Копривицу, који је био родом са Романије. Њихов дом у Београду био је нека врста прихватилишта свима који су тражили савјет и помоћ.
Вида је посебно била везана за брата Васу, нарочито му је притицала у помоћ у оба свјетска рата. Муж јој је био првак и посланик Земљорадничке странке- Савеза земљорадника за источну Босну. У току рата Арсо је био у штабу Романијског партизанског одреда, да би му на крају рата комунисти подметнули, те је изгубио главу. Да иронија буде већа, Види је додијељена пензија.
Након рата Вида је у Београду створила породичну библиотеку, посебно са књигама о селу и сељаку. Арсо и Вида нису имали дјеце. Након смрти Вида је дио породичне библиотеке завјештала Народној библиотеци у Градишци која од 2016. године носи назив Легат породице Чубриловић. Дио је поклонила и библиотеци у Мајевичком Прибоју- Спомен библиотеци „Вељко Чубриловић“.
Сву непокретну имовину Вида је поклонила Вељковом потомству, показујући и тиме неизмјерну љубав према брату страдалнику.
Д. Јанковић