На његовој фреквенцији гучу голубови, гачу гуске, мекећу козе: Пензионисани кувар из Градишке пронашао јединстевну животну оазу (ФОТО)

Од када је, прије неколико година, познати градишки кувар Михајло Миодраговић испраћен у пензију, није очајавао нити био у дилеми, гдје ће, како ће проводити дане без ресторана и кухиње него се опредијелио за живот у несвакидашњем амбијенту, на ријеци Матури у ламиначком засеоку Мокреш.

Михајло је овдје, изградио кућу, зидане и дрвене објекте, пола на копну а пола на води. Набавио је много животиња, гуске, патке, голубове, козе а код њега на мочвари обитавају и лабудови, роде, чапље и друге птице.

– Ујутро ме буде цвркутање птица, пљускање гусака на води, оглашавање свакојаке живине, кукурикање пјетлова, ударање главом и роговима јарца о врата… Ово је за мене, сасвим другачији живот од претходних шездесет и кусур година. Тек сада и овдје, открио сам љепоту, мјесто за опуштање, лагодан и здрав живот – описује Михајло Миодраговић свој чаробни свијет на води, у природи, далеко од градске вреве.

На капији, заједно са Михајлом, ријетке госте дочекују јарац и јато гусака.

– Сви смо овдје равноправни домаћини. Здраво живимо и здраво се хранимо. Са мном је и супруга Гордана, и она је овдје прихватила и препознала неки нови, љепши живот. Често нас посјећује син Данијел а највећу срећу уносе унуци Стефан, Срђан, Ђорђе и Михајло. Овдје је царство животиња у нетакнутој природи – увјерава нас Михајло у посебности Матуре и Мокреша.

Док плови у чамцу, окружен јатом гусака које је набавио чак у Бијељини, прича да је вода питка јер извире сасвим близу. Има и више врела, која не пресушују. Зато овај кувар, којег многи познају по гурманској чаролији, није љетос осјетио ни сушу нити жегу.

– Нема суше јер воде овдје увијек има, Матура не пресушује. Врућине такође нема јер су крошње старих храстова и других стабала велике, њих не пробијају сунчеве зраке. Ово је, због тога, идеално мјесто – описује Миодраговић свој животни амбијент, којег је употпунио и воденицом.

Заједно са сином Данијелом, који у истом селу има велику фарму бикова, овдје меље жито, најчешће кукуруз и производи брашно за хљеб.

Меље без ушура
– Воденицу смо набавили у Горњим Подградцима, тамо је пресушила ријека а овдје воде увијек има. Коме год затреба да самеље, слободно нека дође, не узимам ушур. Исто тако, многима сам поклонио гушчију маст јер је она љековита за дјецу која имају бронхитис. То је народни лијек. Мене је народ давно заволио као и ја своје муштерије у ресторану, гдје сам радни вијек провео, и зато никоме ништа не наплаћујем. Кога год пут нанесе овамо или прихвати моју молбу да дође и види гдје проводим пензионерске дане, дочекујем га сувим месом, кобасицом и ракијом шљивовицом – образлаже Михајло своје принципе и гостопримство.

О свакој животињи, сваком кутку ове идиличне настамбе, сваком дану и годишњем добу, прича опширно и увјерљиво, ријечима слика своју свакодневицу. Тако за своје гуске, које се у великом јату шепуре на води, каже да су веома вјерни и добри чувари.

– Гуске прије него пси запазе промјену, осјете долазак непознатих људи или других животиња и гласно јављају. Пас се понекад и успава али су гуске увијек будне, и дању и ноћу, на киши, зими, на снијегу или у магли. Њима ништа не може промаћи – хвали Михајло своје животиње, понајвише гуске али ни друге не куди.

Он је и велики голубар и то од дјетињства. Зато је и овдје, на Матури, изградио неколико голубарника и заметнуо јато омиљених птица. Михајло није оптерећен ни вијестима, домаћом политиком, изборима, политичким партијама нити свјетским догађајима јер не слуша радио нити гледа вијести на телевизији. Његов програм овдје је поштиман на другој и другачијој фреквенцији, на гукање голубова, лавеж паса, гакање гусака, цвркут славуја…

Аутор: Милан Пилиповић