Нафора

Нафора је освећен хљеб који се вјерницима дијели на крају свете литургије. То је подсјећање на прве хришћанске вечере љубави – агапе, где се послије Богослужења заједно вечерало, пјевале се духовне пјесме и дијелила милостиња. Нафора се узима на сљедећи начин: полако, у реду, прилази се свештенику или епископу који дијели нафору. Кад се дође на ред, побожно се прекрсти, цјелива се икона и крст у руци епископа и затим се на длан лијеве руке прекрсти десни длан, свештеник или епископ ставља на десни длан парче нафоре, тада се свештеном лицу цијелива рука. Нафора се директно са десног длана ставља у уста, водећи рачуна да се ни једна мрвица не испусти. Нафора се не узима лијевом руком нити само у прсте, него само на длан десне руке.

Има неколико верзија о поријеклу праксе узимања нафоре.
Пракса узимања нафоре је подсјетник хришћанске праксе агапа- вечера љубави. Кад је пракса агапе обустављена у 4. вијеку, благословени хљеб је наводно укључен у Литургију као подсjетник на агапе у раној Цркви. Можемо примјетити древни обичај у данашњем обичају освећења хљеба, жита, вина и уља на литији свеноћног бденија као један од начина да се појачају физичке и духовне снаге у молитви народа Богу.

Друга верзија је утемељена на древном обичају раздjељивања остатака приноса који су вјерујући доносили у цркву послије Литургије. Овај обичај је описан у Књизи VIII, Глава 31 Апостолског Устава али је нејасно из овог извора да ли су ови остаци дијелови освећених Дарова или нешто друго.

Трећа верзија дата је од професора Алексеја Дмитријевског, познатог руског литургијског учењака. Он повезује тај обичај дијељења нафоре као начин хармонизације канона као што су Апостолска Правила 8 и 9 или ПравилоДругог Антиохијског Сабора, које кажњава вјерне који нису учествовали у причешћу, са савременом праксом рјеђег причешћивања. Његова хипотеза обухвата мишљење обновљених Православних канонских закона учењака патријарха Теодора IV Валсамоном Антиохијским (12. вијек), који наводи у свом коментару на Правило Другог Антиохијског Сабора да је обичај дијељења нафоре онима који нису примили причешће вјероватно успостављен тако да би људи чекали на крај службе и да не би напустили цркву без неког знака видљивог благослова.

Упркос чињеници да Типик прописује узимање нафоре одмах након Литургије у цркви, већина свештенства и вјерујућих људи држи нафору код куће узимајући је на празан стомак послије јутарњих молитава, што је једна врста самопричешћа вјерујућих Даровима који су освећени на Литургији рано ујутру у цркви у недјељу.