НАШИ „УКУЋАНИ“: КОЗАРСКИ БИСЕР
„Биљка се може исчупати са мјеста на ком је поникла и посадити било гдје, али она више никада неће бити иста. Не на начин каква би била да је остала на своме. Е, исто вриједи и за човјека…“
Овако започиње причу Бранко Мијатовић из Градишке, власник фирме БМБ Делта, машинац по струци, случајни узгајивач воћа и пасионирани произвођач природних воћних ракија. Поменуту мудрост чуо је од једног старца из родног села, у тренутку када је природним слиједом догађаја постао наслиједник и домаћин на очевини и дједовини. Наиме, Бранко је родом из села Сјеверовци, у којем је провео дјетињство и у којем се налази породично имање, у које су његов отац, а прије њега дјед и прадјед годинама улагали.
„Одувијек сам био фасциниран Козаром и Просаром, на чијим се обронцима, у селу Сјеверовци налази и моја очевина. То је изузетно квалитетно воћарско подручје, на којем се интензивна производња воћа организује још од раних шездесетих година прошлог вијека. Обзиром да је почетком двијехиљадитих владао тренд подизања нових насада воћа, нисам се пуно двоумио на који начин ћу поновно оживјети властито имање…“, наставља причу Бранко.
У кратком року, у селима Сјеверовци и Јабланица подигнут је интензивни засад воћа, површине 15 хектара. У њему се гаји крушка и то на 10 хектара, као и јабука на 5 хектара површине. Међутим, захваљујући израженом предузетничком духу, значајном искуству и стратешком размишљању, Бранко је међу првима предвидио судбину домаћег воћарства. Недуго након ступања воћњака у род, започео је са успостављењем капацитета за прераду воћа у воћне дестилате. Жеља му је била, како ми каже, да обједини породичну традицију, искуство домаћих и регионалних стручњака и савремене технологије у посматраном сектору.
„Мој дјед је још 1966. године купио први породични котао. У то вријеме, јабука се „пекла“ у прољеће, када она на грани цвијетава. Како јабука долази на зрење последња од свих воћних врста, ни врење комине у кацама се није могло одиграти прије прољећа и раста температура. Људи су одвајали првенац или башицу, како су је још звали и при томе, чини ми се, знали доста више о технологији производње него многи данашњи произвођачи. Једино што су башицу користили за масирање. Са тим се не бих сложио“, истиче кроз смијех Бранко.
Бранко Мијатовић, идејни творац „Козарског бисера“
Нетом након доношења одлуке о производњи воћних ракија, купљен је и први котао и то онај класични, „Шарантског“ типа, капацитета 220 литара. Њега ће касније пратити и савремени котао типа „Холштајн“, наручен и произведен у Њемачкој. У ракијашким круговима, како ми прича Бранко, постоје мишљења како савремени котлови „узимају“ душу ракији, на начин да веома детаљно пречишћавају све њене фракције, док некадашни котлови „чувају“ особине ракије на које су навикли домаћи потрошачи.
„Без обзира на тип котла и усвојену технологију, квалитетне ракије нема без квалитетног и здравог воћа, правилно „вођеног“ процеса ферментације, прецизне дестилације и одлежавања пића у одговарајућим условима. Ракија заиста показује колико сте се трудили око ње“, тврди Бранко.
Временом, технологија производње Бранкове ракије добија озбиљне обрисе. У томе су му помогли проф. др Нинослав Никичевић, свијетски познати стручњак из домена производње и оцјењивања воћних дестилата, као и др Даворка Ратковић, која је своју докторску дисертацију одбранила управо на Бранковим ракијама. Овако „утегнуте“ и квалитетне ракије захтијевале су и јединствено име, које је морало у себи садржавати своје географско пројекло. Тако је настао бренд „Козарски бисер“. Међу првима, произведене су ракије од јабуке и шљиве, да би затим услиједила виљамовка, двије врсте траварица и дуња. Ипак, за Бранка траварица има посебно мјесто у колекцији. Ради се од јабуковаче, у коју се додаје чак 21 врста трава, које се сакупљају у Херцеговини, на Романији и околним незагађеним подручјима. При томе, композиција трава је таква да ниједна не доминира, међутим, током конзумације, сваки потрошач препозна другу биљку. Када је у питању обим производње, „Козарски бисер“ је започео са 2000-3000 литара, да би се данас производило око 10.000 литара дестилата годишње. Највећи дио ракија одлежава у храстовој буради најмање двије године, док је код неких овај период чак и дужи.
Изузетни услови за одлежавање ракије
„Веома често ми долазе људи уз ријечи – Дај да те коначно упознам! – Преко заједничких пријатеља и познаника имали су прилику да конзумирају „Козарски бисер“ и слушају приче о нама, што је евидентно оставило снажан дојам на њих. Чврстог сам убјеђења да код ракије, као и код људи важи исто правило – Никада у животу нећеш имати прилику за два прва утиска. Ако желиш врхунски производ, мораш у њега уградити себе, али и традицију своје куће, знање, струку, те огромну количину љубави. Због тога је некада код ракије била важно само да се зна од кога је. Једно питање и један одговор о поријеклу су били довољни…“, тврди Бранко.
На крају разговора, свог домаћина питам за будуће планове. Не крије да машта о европском тржишту, као и о квалитетним домаћим ресторанима. Тренутно, „Козарски бисер“ се на тржиште пласира путем специјализованих продавница и угоститељских објеката. Једно од мјеста на којем се може купити „Бисер“ је и „Кућа Лијевча и Поткозарја“ у Градишци, за коју Бранко сматра да има веома важно мјесто у идентификовању, окупљењу и обједињавању домаћих брендова.
„Иако имам много идеја и планова, веома је важно у свему томе остати дослиједан себи и не изгубити властити идентитет у жељи да се повећа обим производње и пласмана. Живимо у времену када се претјерује у свему, а све чешће чујемо сами себе у размишљању како је најквалитетнија храна она произведена у земљаном лонцу…“, кроз искрен осмјех ми на крају разговора поручује Бранко Мијатовић.
Текст и фото: Петар Нинић