НАШИ „УКУЋАНИ“: ПГ АРАРАТ

„Леба без мотике“ је израз који се у нашем народу одувијек користио за активности које су по природи ствари биле постављене тако да остварују корист без превише рада и залагања. Међутим, за једну породицу из Лакташа, поменути израз је концептуално полазиште свих њихових активности. Недостатак примарне пољопривредне алатке у производњи најважније намирнице у домаћинству не мора увијек да значи да смо одабрали да идемо пречицом. Понекад недостатак мотике, али и других оруђа за основну обраду земљишта подразумјева да се ради о регенеративној пољопривреди и „но тилл гарденинг“ систему гајења биљака на земљишту…Али, да се вратимо на почетак приче.

„Када сам одлучио да се скућим, плац сам тражио очима пчела…“, започиње причу Александар Кузмановић из села Мрчевци, контролор лета поријеклом из Србије. Наиме, вођен специфичним занимањем, Александар је крајем деведесетих дошао у Републику Српску и запослио се на маховљанском аеродорому. Са собом је донио и љубав према пчеларству, која ће бити пресудна да купи плац у улици багремова.

„Ова микролокације се зове Трњаци. На њој, као што само име каже има пуно багрема, шипурка, дивље купине, као и бројних других корова. Да сам гледао само тај сегмент локације, никада не бих кућу правио овде, међутим, посматрано са аспекта погодности за развој пчеларства, локација је идеална. Има она стара народна пословица која каже како ниједна ружа не даје мед, али га зато сваки коров доноси у изобиљу…“, наставља Александар и наглашава како је сам стамбени објекат изграђен као нискоенергетски, а опет у стилу старе шумадијске куће.

Александар Кузмановић, идејни творац бренда „Арарат“

Како то обично бива, када се ствари у животу посложе према природним законитостима, једна активност је водила другој. Као искусан пчелар, Александар је схватио да у данашњим условима успјешног пчеларења нема без гајења медоносног биља, као што ни правог домаћинства нема без једне жене. Вођен том логиком, Александар на имању сије и сади љековито и ароматично биље и жени се ни мање ни више него из Јерменије. Наиме, посредством доброг пријатеља, на одмору у поменутој земљи упознаје своју садашњу супругу Зоyу, која долази у Мрчевце и прихвата његов начин живота и рада.

„Како јој се допало овде код нас?“, питам знатижељно.

„Па, гура. Живи!“, кроз искрен осмјех као из пушке одговара Александар и додаје како је након доласка супруге примарни задатак био да се њој обезбиједи запослење, што су заједнички ријешили на начин да су регистровали газдинство, преко којег су регулисали здравствено и пензионо осигурање, док је основна дјелатност и извор прихода требало да буде управо пчеларство и производња меда.

„Није било баш тако. На почетку си ми рекао да ме водиш у Венецију!“, у шали добацује Зоyа, док нам послужује лимунаду са листовима менте.

Управо ће мента, као једна од медосноних биљака коју су гајили на имању иницирати потпуно нови начин размишљања и организације предузетничких активности породице Кузмановић. Наиме, проводећи слободно вријеме у једном угоститељском објекту, дошли су до информације како локалу свакодневно требају свјежи листови менте за справљање коктела. Имајући поменуту биљку на имању, која је била произведена према принципима органске производње, Александар и Зоyа су започели сарадњу са „Баш баром“ у Бања Луци, којем су испоручивали менту. То је практично био први комерцијални производ газдинства. Међутим, природа и спонтани развој догађаја имали су другачије планове за Кузмановиће. У изобиљу менте и других биљака поникао је и један босиљак.

Мента – иницијални креатор нове идеје на ПГ „Арарат“

„Кроз сарадњу са рестораном „Ротквица“ из Бања Луке спознали смо да им увијек треба свјежег босиљка. У том моменту за њих смо производили клице биљака, те ни сањали нисмо да ће управо босиљак постати наша главна култура. На питање шта раде са толиким свјежим босиљком у ресторану, добили смо једноставан одговор – песто.“, наводи Александар и објашњава ми како је песто један од најзначајнијих додатака јелима на свијету, оригинално настао у Италији као ароматични умак, којег се увијек исплати имати у кухињи, јер може веома добро и брзо да оплемени бројна јела. Производи се од уситњеног босиљка, којем се додају бијели лук, орашасти плодови и уље. Сам назив потиче од италијанске ријечи „пестаре“, што у дословном преводу значи „гњечити у авану“, односно асоцира на постепену и пажљиву припрему умака, гдје се сваком састојку придаје посебна пажња.

Захваљујући менторству Славице Драгојевић, власнице ресторана „Ротквица“, као и великој количини времена и труда уложеног у учење о производњи песта, Кузмановићи су временом добили врхунски производ. Циљ је био, како ми кажу да дођу до финалног производа за ресторане, те да са њих скину терет припреме умака. Данас производе двије верзије песта, онај са додатком ораха и други са пистаћима. Важно је нагласити како је Александар у процесу учења о технологији гајења љековитог и ароматичног биља имао велику подршку од стране Недељка Кустурића, једног од најзначајних произвођача у поменутом сектору, који је кроз несебично дијељење знања и искустава са Кузмановићима заслужан за врхунски квалитет биља којег имају.

Упоредо са технолошким развојем производа, урадили су и посебан брендинг. Наиме, своје газдинство назвали су „Арарат“, из поштовања према планини Арарат, која је, како ми причају средиште духовности Јермена. Нажалост, у прошлости је поменута планина одлуком великих сила припала једним дијелом Турској, па је емотивна повезница са назовом бренда још и већа. Урађен је специфичан логотип, који представља обрисе Арарата, у чијем се подножју налази једна црква. Концепуално, газдинство од почетка па до данас функционише према принципима регенеративне пољопривреде, због чега је „Леба без мотике“, као симболичан приказ концепта биљне производње без обраде земљишта усвојен као слоган бренда Кузмановића. На имању нема отпада, сав органски материјал се компостира, биљке се гаје према принципима добрих домаћина и наслеђују једна другу на властито произведеном компосту. Пчеле су и даље ту и обогаћују цјелокупан концепт прозводње. Труд Кузмановића постаје све препознатљивији на тржишту, због чега су недавно награђени и са златном медаљом за квалитет на сајму „Плодови села малих произвођача“, а у организацији Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске.

Производи газдинства

Тренутно, песто умак пољопривредног газдинства „Арарат“ доступан је у неколико ресторана, специјализованих продавница, док се значајан дио купцима пласира и путем секторских манифестација. Тако гурмани могу у поменутом умаку уживати у ресторанима „Гарден“ у Градишци, те „Ротквица“ и „Калдрма“ у Бања Луци. Када су у питању продајни објекти, „Арарат“ је присутан у „Максизији“ у Сарајеву, Маркету „Зрно“ и „Крајишкој кући“ у Бања Луци, али и у „Кући Лијевча и Поткозарја у Градишци“, за коју Кузмановићи кажу да гаји посебан однос према свим „укућанима“, те да се све активности у поменутом продајном објекту дешавају изузетно једноставно и брзо, а све у корист заступљених брендова.

Босиљак – водећа биљка на имању

Будућност се на ПГ „Арарат“ замишља веомаоптимистично. Регенеративна пољопривреда је и даље императивно нит која повезује све активности на газдинству, које има прегршт идеја. Једна од њих је и организација кооперантске производње босиљка, али и увођење сунцокрета у производњу, који је доказано једна од водећих биљних култура у одрживој пољопривреди, те истовремено медоносан. Узгојем властитог сунцокрета, те производњом уља на имању, још више би се испоштовао принцип властите производње свих састојака за песто умак, те у потпуност развио један потпуно нови производ на којем Александар и Зоyа тренутно раде – паштета од сунцокрета.

„Циљ нам је да једног дана изађемо са нашим производима у Европу. Сматрам да смо на идеалној локацији по том питању, јер је Градишка једини град у БиХ за који се може рећи да је „у Европи“. Људи овде имају земљу, шуму иза леђа и што је најважније – велику ријеку. Живот у Градишци је опуштенији, услови за предузетништво су веома добри, што ће нам засигурно, уз прегршт идеја које имамо, омогућити да са нашим производима изађемо у свијет…“, задовољно на крају разговора поручује Александар Кузмановић.

Текст и фото: Петар Нинић