Њене сузе говоре више од ријечи: Исповијест докторке Аните о данима када су читаве породице умирале од короне (ФОТО)
Описујући најтежи период епидемије короне, када су у Болници Градишка пацијенти умирали, Анита Шврака, начелница Одјељења анестезиологије, показала је снажну емоцију, а њене сузе говоре више од сваке ријечи.
Одмах се расплачем када се тога сјетим, каже Анита, јер су у Интензивној умирале цијеле породице. На Одјелу су били родитељи и њихова дјеца, синови, кћерке, а нису могли да их спасу, без обзира на огроман труд, искуство, знање, велику и личну жртву.
– То је била несрећна 2020. година, а потом и 2021. година, када нам је било заиста тешко, неописиво тешко и драматично… И ако смо знали да је то неизлечива болест, пратили смо домаће и свјетске смјернице, али нисмо могли, у многим случајевима, помоћи и спасити људски живот. Није било лијека нити рјешења у тој свакодневној драми. Највећем броју наших пацијената смо помогли да преброде, да се ухвате за сламку, за танку нит и преживе – испричала је Анита Шврака, чије ријечи су испрекидане јецајима, сузама, болом и тугом за своје пацијенте.
Као анестезиолог и интензивиста, схватила сам да мора постојати емпатију према пацијенту, сматра Анита, што је најбитније.
– Ако љекар има ту емпатију, блискост, разумијевање, ако код пацијента изгради повјерење, покаже своју човјечност, људскост, искаже саосјећање, то га уздиже изнад свакодневице и чини успјех докучивим, а пацијенту увелико олакшава. Исто тако, важна је, чак пресудна комуникација са родбином пацијента… То је мој принцип рада, тако схватам свој посао – увјерава нас Анита.
Она је о пандемији короне и најтежим данима рада у Анестезиолошкој служби говорила и у, недавно премијерно приказаном, документарном филму „Болница“.
– Један од најтежих и најизазовнијих периода у мојој професији, у моме раду у Болници, почео је у љето 2020. године. Тада су на Одјел интензивне његе Болнице Градишка почели пристизати први пацијенти обољели од ковида 19. Наравно, ми смо веома студиозно пратили ситуацију, настојали да што прије стекнемо неко искуство, како бисмо били ефикаснији у спасавању људских живота – присјећа се Анита почетка пандемије, чије размјере, у то вријеме, није могла ни претпоставити.
Надала се, као и њене колеге, да ће све проћи много безболније и лакше од прогноза и најава из свијета.
– Од проглашења пандемије у свијету и региону имали смо максимално три мјесеца да се организујемо, да се припремимо за драматичне догађаје који су, послије, услиједили и код нас. Простор, опрема, особље, све су то фактори које је требало усагласити да би могли овај одговоран и тежак посао урадити у складу са свјетском здравственом праксом – каже Анита, веома предана послу и пацијентима, докторка која често, не могавши да поднесе њихову бол, заплаче, стегне њихову руку, погледом их охрабри, покаже да у сваком тренутку могу рачунати на њену помоћ.
Млади љекари
– Критично обољели пацијенти од короне, угрожени многим, често непредвидивим посљедицама и компликацијама, постали су мој свакодневни усуд, али и брига свих нас на Одјељењу интензивне његе. Ипак, први мјесеци пандемије за мене су били најизазовнији у љекарској пракси. Имали смо подршку, услове и повјерење захваљујући нашој управи, која нам је омогућила опрему и друга средства, нарочито респираторе – прича нам Анита која је велико искуство стекла од старијих колега, понајвише Милана Швраке и Зорана Поповића.
Они су, годинама радећи у истој служби, били доступни пацијентима, с њима и њиховом родбином разговарали, увијек имали стрпљења и разумијевања за свачију невољу, трудили се да понајбоље схвате проблем и објасне принципе лијечења.
– У службу су у вријеме короне дошли и млади љекари, који се нису уплашили ове ситуације. Неки су се такође разбољели, од љекара преко ноћи постајали тешки пацијенти, пролазили пакао короне, али нису одустајали. Није се ту сусретала само брига и очај за пацијента, него и за себе, за колеге, за своје породице, и за дјецу, за родитеље код куће, пријатеље… Били смо посљедњи у том ланцу борбе за људске животе и нисмо посустајали, борили смо се за пацијенте до посљедњег откуцаја срца – описује Анита најтеже тренутке своје љекарске праксе.
ПРВИ ПАЦИЈЕНТ
Бранка Милошевић, специјалиста за плућне болести, колегиница и блиска сарадница Аните Шврака, присјећа се периода у којем су почели стизати драматични снимци о масовном умирању од, тада непознатог, вируса у Кини.
– Вјеровали смо да је то далеко од нас и да овдје, уколико до тога дође, неће достићи тако тешке посљедице. Нико од нас није ни слутио шта ће нас снаћи. Пандемија је ипак закуцала и на наша врата, а све нам је постало ближе и јасније када је директор Болнице Рајко Додик 16. марта 2020. године наложио да испразнимо плућно одјељење, да отпустимо пацијенте или их пребацимо на друга одјељења, а ми да се припремимо за ковид режим рада – испричала нам је Бранка Милошевић, подсјетивши да је први пацијент збринут 29. марта 2020. године.
Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић