„Нисам рођен за војника него за пјесника“ Војислав Трифуновић, војни официр у пензији из Градишке, вратио се старој љубави
Од када се недавно, а то ће бити прије пола године или мало раније, вратио у родни крај, у Градишку, Војислав Трифуновић поријеклом из Доње Јурковице, бивши официр ЈНА са вишедеценијским стажом у Сплиту, стигао је у загрљај давњашњим љубавима, гитари, музици и пјесми.
Ја никада нисам био за војника, него за пјесника, али је судбина тако одредила, прво је што нам говори Трифуновић, који зимује у Дому за старе у центру Градишке. Ту је, од јесенас па до прољећа. Бар тако планира. Да ли ће се нешто промијенити па све пореметити, не жели да размишља нити да се тиме оптерећује. Сваки дан је за њега нови живот и труди се да га учини лијепим. Сада је највише опсједнут музиком.
-Читам америчког психолога, не знам му ни име а неда ми се ићи по књигу у апартман, да видим. Није то ни важно. Него, пише он, што сам схватио као препоруку, да се од сваке болести може побјећи, поштедјети, музиком, пјесмом и читањем. Не треба дозволити да се вијуге у мозгу и глави поремете, да олабаве… Тада све оде до врага а ја још нисам за врага него за тамбураша – прича нам Војислав, уваљен у угодан кожни тросјед.
На ходнику. Иза нас, поред нас, пролазе његови вршњаци, али има и млађих и старијих. Воде их, асистирају, помажу, медицинари, његоватељи… Боре се за сваки корак, за ваздух, за дашак живота. Војислав и њима засвира, често, не бирајући мјесто ни вријеме.
-Кажем вам, послије толико година, а Богме их је прошло више од педесет, вратио сам се старој љубави. Поправио сам гитару коју је син, у дјетињству готово размонтирао. Била је затурена. Похватао сам акорде и сада свирам. Лијепо ми је. Богат је мој репертоар, као и живот, има ту и туге и среће али све сам у пјесму преточио. Ја сам пронашао свој свијет, овдје у завичају и у њега ушао пуним плућима. Сад, можете ми вјеровати а не морате, код мене у овим годинама све је могуће и допуштено. Ни за шта се не сикирам, ничим не оптерећујем, јел’ тако – пита, па не чекајући наш одговор, наставља, даје потврдан одговор.
Дуга животна прича
А Војина животна прича је дуга. И богата. И опет се враћа у дјетињство.
-Није се имало куда у то вријеме, војна школа је била једини излаз. А тамо рад, дисциплина, учење… Није то као у моме селу, у Јурковици, Јазовцу, Миљевићима, гдје сам са другом дјецом, бос ходао по барама, све до првог мраза, а када сам порастао, ишао по сеоским прелима. Село је било пуно народа а куће мале, кућице у којима свијетле лампе и заудара петролеј. Онда перушања кукуруза, а ту печене бундеве, пожутјеле јабуке шипуње из подрума… Старији су причали о ратовима, о српским јунацима, косовском боју и Марку Краљевићу… Било је и свирача, од којих сам упијао знање и дивио се – приповиједа, као да кистом осликава своје дјетињство у Поткозарју.
У то вријеме, шездесетих година прошлог вијека, није било ни пута, ни електрике, ни возила.
Тешко је било отићи а ко некако изгази из тог блата, јурковачким аутобусом који је ранио у пет, једном дневно, он се тешко или никада не враћа. Не смије погледати иза себе, у све шта је оставио, осим када га опхрва сјета, као Воју, па нам прича, а прије би се рекло, да се исповиједа.
А шта се у то време могло, него у војну школу, понавља питање с почетка нашег разговора. Сами смо у угодном амбијенту дома, топло је, нико не обраћа пажњу о чему разговарамо. Не омета нас.
Свако је забављен својим животом, својом прошлошћу а понајвише садашњицом. О будућности и не помишљају, не смију, боје се, не знају како би и шта казали на ту тему.
– У Новој Тополи завршио сам малу матуру. Моји родитељи су ме подстицали, тјерали да се упишем у војну школу. Чак сам паузирао једну годину, јер сам сматрао да нисам рођен за војника него за пјесника, за тамбураша, као они моји свирачи са сеоских прела. Њима су жене износиле најбоље комаде пите, с којих падају кајмак и сир а маст цури низ прсте и браду. За Бога милога, умјетник не може бити свако, размишљао сам. Тек, када сам добио позив за војску, за ЈНА, за редовно одслужење војног рока, ја сам отишао у војну школу. Војска је била понос за моје родитеље, родбину, за моје комшије, али ја нисам био одушевљен уноформом.
Завршио сам средњу војну школу у Београду и распоређен у Сплит. Тамо сам се оженио, укључио у спорт, био успјешан одбојкаш, одбојкашки судија и тренер. То су моје успомене али је гитара моја љубав. Зато сам јој сада посвећен свим својим бићем – рапортира бивши водник и заставник, знатижељном новинару и женама са рецепције које се повремено укључују, понешто питају, ако не звони телефон или ако нису у другом послу. Једна од њих, предложи експресно да Војо засвира.
То још поткријепи наводима да он овдје има своје слушаоце и да је омиљен станар. А такве похвале се већ не одбијају.
Један дан живота
Ако желите да ме чујете, одох у собу по гитару, додаде Војо, по мало изненађен, али видно обрадован неочекиваним приједлогом. Оде журно уз степениште.
У неколико минута, иде, носи гитару, расположен испробава жице. Опет сједе поред нас, на исто мјесто, заузе најбољи положај, узбуђено као на војничкој смотри испред великог строја, започе уводним говором.
-Сада свирам староградске пјесме, баладе, прилагођавам се публици… Најчешће пјевам „Један дан живота“ „Мама Хуанита“, „Кажи зашто ме остави“… Идемо – рече па превуче прсте преко жица и запјева. Срцем, душом, гласом, гласно, а пјесма и умилни звукови, као сеоски поточић или рјечица Јурковица која се сваке јесени и прољећа разлике по барама, потекоше на све стране.
Често, као сада, забавља остале станаре у дому, пјесмом буди своје и њихове успомене.
Ту је, у центру Градишке, пронашао свој најљепши кутак. У Јурковици има викендицу, тамо љетује а овдје зимује. Тамо, каже, не може бити цијеле године.
Осјећам се усамљено. Свега има, само народа нема. Никако саставити два добра, као и код мене, вели Војислав који стилом и изгледом подсјећа на Ибрицу Јусића, човеног боема и умјетника, пјевача његове генерације.
Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић