„Нисам вјеровао да ћу остарити, а ти да ћеш порасти“ Случајан сусрет учитеља Момчила и његовог бившег ученика Миленка (ФОТО)
На савској обали, у потрази за дашком свјежине, срели се Миленко Стојнић из Кијеваца и његов бивши учитељ Момчило Марјановић, сада обојица пензионери.
Миленко је тек трећу годину у трећем животном добу, а Момчило овај статус има 33 године.
Разговарамо о пензији и школским данима. Све, између тога, нама је мање важно, вели Миленко који је послије школовања у родном селу, у Поткозарју, изучио занатске школе и радио у више предузећа.
Борба за знање
Бавио се металском струком. Његов бивши учитељ је послије службовања у Кијевцима, а то је било шездесетих година прошлог вијека, радио у још неколико сеоских и градских школа.
– Одлично памтим све своје ученике из малих школа, у Кијевцима и другим селима. Било је то вријеме након Другог свјетског рата. Владало је велико сиромаштво, скромно смо живјели али предано се борили за знање – прича учитељу Момо, како га ословљавају његови бивши ученици, међу којима и Миленко.
– Свога учитеља волим срести. И сада у њему препознајем свезнајућег заштитника, испред којег треба мирно стати, поклонити се и уважити његову ријеч, савјет или мишљење – објашњава Стојнић.
Некада смо разговарали о школи, о животним лекцијама, о будућности која увелико зависи од нас, наставља Миленко да нам објашњава своје визије, некада, и сада.
– Сада разговарамо о пензионерским данима, о будућности и немамо шта причати јер смо потрошили вријеме, дане и године. Зато сада говоримо о свему што је прохујало, што се не може промијенити, вратити, нити ми на било који начин можемо утицати на своју прошлост. Било, па прошло – салутира бивши ђак, којег његов учитељ пажљиво и са уважавањем слуша, одобрава.
Нисам вјеровао да ћу остарити а ти да ћеш порасти, закључује Момо. То је његова снажна порука, бившем уплашеном сеоском ђаку, сада сједокосом пензионеру.
Тројкаш, а вуковац
Какав је ученик био Миленко Стојнић, упитасмо учитеља, враћајући обојицу у давно вријеме.
– Средњи, добар, а то је тројка… Да су тада били садашњи критеријуми, био би вуковац – каже он.
Исто питање, са измијењеном улогом, постависмо и Миленку. Какав је учитељ био Момчило Марјановић.
– Добар, одличан… Свему доброме нас је учио. Нико од нас, његових ученика, није био у затвору, што је доказ да је своје ђаке усмјерио на прави животни пут. Сви смо постали одговорни и вриједни – одговара Миленко.
Он се сјећа и првог дана у школи.
– Тата ме довео, а учитељ и пуна учионица, дочекали. Био сам постиђен, уплашен. Учитељ се трудио да ме охрабри, али и да провјери моје знање. Тек придошлом прваку поставио је математички задатак. Убрао си једну јабуку, а ја сам ти дао још једну, да у свакој руци имаш по једну. Колико укупно имаш јабука? Пет, самоувјерено сам дао одговор. Томе су се насмијали и учитељ и мој отац. Повјеровао сам да је мој одговор тачан, те сам се и ја обрадовао. Постало ми топло око срца – каже Миленко.
Моји ђаци из сеоских школа, наставља причу учитељ Момо, редовно се јављају, питају за здравље, подсјећају на школске дане. Они су стасавали у друго и другачије вријеме, када су поштоване моралне вриједности. Они су били скромни, дисциплиновани, озбиљно схватали школовање, а били веома сиромашни, без ваљане одјеће и обуће, голуждрави, велика сиротиња. Зато су имали циљ у животу којем су, тако босоноги, стремили.
Миленко Стојнић, пензионерске дане проводи радећи, јер још има снаге и воље, жеље за послом. Мала ми пензија, скроман, вели Миленко, па морам дорађивати да би било довољно за живот.
Његов бивши учитељ има своје дневне ритуале, рано устајање, шетњу, читање, тв програм…
– То је старачка активност. Понешто урадим у дворишту, понекад идем у село, поразговарам с младима, са дјецом из улице, пропитам их школске лекције, онако, у доколици. Тако, дан по дан, трошим вријеме и чувам ђачке успомене.
“Да ти испричам још нешто”
Прије него што смо се поздравили, па сваку на своју страну, учитељ Момо нас упозори, рекавши, сачекајте да испричам још нешто. Па започе шаљиву причу о својим ђацима.
– Наша школа у Кијевцима припадала је ОШ „Вук Стефановић Караџић“ у Турјаку. Директор је био Боро Дојчиновић. Бавио се и ловом. Једне јесени, кренувши у лов, срео је мог ученика. Чувао је краву и држао буквар у рукама, понављао лекцију. Боро га стаде испитивати, те како ти је име, коју школу похађаш, која слова си научио, како је име твом учитељу, ко су ти отац и мајка, и којешта друго.
Моме ђаку је то пропитивање незнанца дозлогрдило, није хтио више слушати нити одговарати на толика питања, па се он охрабри и рече, пусти ти мене, иди за својим послом. Да се разумијеш у буквар, и у та слова, не би мени толико досађивао.
И оде директор својим путем, остави на миру мога ђака. Одзвањало му то у глави. Када је директор Боро неколико дана касније дошао у школу, ушао у учионицу, мој Владо (Шокћевић) мој ђак, онај дјечарац са букваром који је директору одбрусио по заслузи, узврпољио се, зацрвенио, све му нешто непријатно, незгодација права…
Тада му се Боро обрати лично, питањем, је ли мали, разумијем ли се ја у буквар… А он, без оклијевања устаде иза клупе, па на врата и побјеже из школе. Тешко смо га послије вратили.
Кијевци и школа у селу
Драгутин и Споменко Стојнић, такође бивши ученици Момчила Марјановића, а Миленкова браћа, испричали су нам да се овдје средином прошлог вијека, као и у давној прошлости, тешко живјело, на примитиван и старински начин обрађивана земља, путеви су били лоши а превозна средства најчешће су била запрежна, воловска и коњска кола.
– Кијевци су за неколико деценија прешли дуг и тежак пут до садашњег изгледа, начина и услова живота. Ово је модерно село, богате и дуге историје, у којем се добро живи, али нема омладине. Некада пуне куће су затворене и опустјеле, а асфалтним цестама народ отишао у градове – закључују Драгутин и Споменко своју теорију о прошлом и садашњем времену у Кијевцима.
Учитељ Момчило Марјановић (92), који је у овом селу радио 14 година, прелиставајући старе фотографије заједно са својим ученицима, казао је да су Кијевци јединствен музеј на отвореном у којем живе вриједни и добри људи. Жалостан је учитељ зато што је сеоска школа годинама празна, што се у њој одавно не чује звоно нити ученичка граја.
Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић