Оронуле воћке, па посрћемо и падамо и оне и ја. Олуја оборила старе јабуке и крушке Милана Дакића из Доње Јурковице (ФОТО)
Огромна стабла старих крушака, јабука, шљива и другог воћа, на окучници Милана Дакића у Доњој Јурковици под Козаром, нису издржала налет олује. Пала су. Са њима и зелени плодови, и велике гране, и широка крошња.
Када су, пале ове воћке, чијим плодовима су се храниле генерације, вели Милан, разбиле су се о земљу његове успомене, побудила ерупција сећања на детињство, младост, на живот…
Наши стари су одувек, поред куће садили воћке које је расло небу под облаке, наставља наш саговорник, речима сликајући бујицу емоција. Ослонјен о оборену крушку, прича, приповеда, јадикује и тугује.
Крушка јерибасма
Крушка јерибасма посађена је пре скоро једног вијека. У мојем памћењу, када сам био дечак, била је млада… Нисам сигуран да ли је ту крушку укалемио мој отац Миле или ђед Максим. То не знам. Када сам чувао стоку, често сам је тјерао испод те крушке, везивао за њу волове…
Јерибасма је увек добро радила, њени плодови су били сочни, пуни сока. Када са врха падне, о земљу се разбије, као стаклена чаша. У народу је позната изрека, да се ова крушка и једе и пије. Добра је била за све, за јело и за ракију.
Ове године, на њој је било цвијета више него снијега, у зиму. Мраз је оштетио цвијет а преостали дио је опао, зато што је данима падала киша. Пчеле нису могле опрашити цвијет старе крушке. Сада је, ето, стигла олуја, и она је извалјена, пала…
Јабука шареника и крушка калуђерка
Јабуку шаренику укалемио је Милан, пре пола вијека. калем сам донио од Васе Карапетровића. Та јабука је била веома укусна, лијепог изгледа. Редовно је радила, све до сада. И сада је пала заједно са плодовима којих има много.
Жао ми је и крушака калуђерки, које нису издржале олују. И њих сам својеручно калемио. Када је та врста засађена у државним воћњакима, мени се допала, добио сам калем гране и у својој међи, на дивљој подлози која је ту изникла, укалемио их. Примиле су се и богато радиле. Као и крушка Боскова бочица… и она је извалјена.
Много народа, много пролазника је навраћало, брали су крушке и јабуке, са старих стабала. Носили их као милоште. Све то буди у мени различита осјећања, сјету, тугу, жалост, успомене ми навиру, давне слике надолазе пред очи… Тешко је и тужно, оронуо ја, оронуле воћке па посрћемо и падамо, истовремено. Све долази своме крају. Жалосно је то гледати, још жалосније доживјети.
Извор: Милан Пилиповић / srpskainfo.com