Ословљавање свештених лица и благослов

Свештеник се поздравља при сусрету са „Помаже Бог! Оче, благослови!“ Кад свештеник благослови вјерника, овај му цјелива руку. Свештенику се цјелива рука без обзира на године свештеника и онога који цјелива. Свештеник се у разговору ословљава са „оче“,  или ако је прота, може се рећи „оче прото“.

Ђакон се ословљава са „оче ђаконе“. Владика се ословљава речима „Ваше Преосвештенство“ или „Преосвећени Владико“ или неформално само „Преосвећени“. Митрополит се ословљава се „Ваше Високопреосвештенство“, а патријарх „Ваша Светости“.

Монахиње се ословљавају са „сестро“ а игуманија са „мати“. Мушка монашка лица се ословљавају са „оче“, „оче игумане“ или „оче архимандрите“.

Када се нађемо у друштву више свештеника прво узмемо благослов од најстаријег по звању, а онда евентуално од осталих. А ако је то компликовано извести онда се окренемо у правцу оних од којих нисмо узели благослов и уз наклон кажемо „Благословите!“

О свештеничку благослову

Свештенослужитељи (то јест људи који су кроз свету тајну Свештенства добили благодат Светог Духа, за свештеничко служење Цркви Христовој) – епископи (архијереји) и свештеници (јереји) осјењују нас крсним знаком. То осјењавање се назива – благослов. Када нас свештеник благослови он саставља прсте тако да они представљају слова ИС ХС, то јест – Исус Христос. То значи да нас преко свештеника благослови сам Господ наш Исус Христос. Да би се добио благослов од свештеника или епископа потребно је саставити шаке у облику крста: десну преко лијеве са длановима навише, говорећи: „Благослови оче” (или – владико).

Добивши благослов, ми пољубимо руку која нас је благословила, као невидљиву руку самога Христа Спаситеља. Као што каже св. Јован Златоусти: „Не благослови човјек, него Бог његовом руком и језиком.” То се види и из ријечи свештеника које нам упути том приликом – „Бог благословио!”

Многи из незнања при тражењу благослова осењују се крсним знамењем што је такође неправилно. Понекад се чини мала метанија (додиривање земље врховима прстију десне руке савијајући се у струку) при тражењу благослова, као израз изузетног поштовања према ономе од кога тражимо благослов.

У женским манастирима, ако је присутан духовник или свештеник увек се прво узима благослов од духовника или присутног свештеника, па тек онда од мати игуманије, као поштовања послушности које игуманија има у манастиру.

Иако се каже „мати благослови“ игуманија не прослеђује благослов Господњи јер нема св. Тајну свештенства.

То је израз поштовања службе коју врши игуманија у светој обитељи.

Без Божјег благослова никакав посао не може имати успеха. Зато су се наши благочестиви преци трудили да сваки посао почну после молитве и добивши благослов од свештеника.

Д. Јанковић