Периних четрдесет зима за овцама: Посљедњи номади са Мањаче, на повратку кући (ФОТО)

Перо Гуслов (75), један од тројице становника Доњег Раткова код Кључа, четрдесету годину, без одмора и без прекида, зимује у равничарским крајевима, чувајући бројна стада оваца.

Траје његово номађење по неколико мјесеци, од ране јесени када лишће почне да жути и опада, па све до прољећа, док гора не озелени, а траве не понесу, на топлим данима.

Његов отац је, повјерио нам се, чувао овце као и његов дјед, а ову традицију он је наслиједио. Послије, у Периној породици више нема нико, вољан да ради исти посао.

Млади су се опредијелили за друга занимања, за лакши живот, далеко од стада и оваца.

– Тежак је то посао, тежак живот, али за боље не знам. За овцама сам од дјетињства, од када сам проходао. Самостално сам почео тјерати овце из Раткова, на зимовање, када сам имао седамнаест година. Шта да ти кажем, младост сам потрошио ходајући за овцама надајући се нечему бољем. У тој нади и старост је дошла а да нисам ни осјетио ни предосјетио, шта ме снашло и у какав живот са загазио – испричао је Перо Гуслов за Српскаинфо, ослоњен о овчарски штап.

Срели смо га, савим случајно, у селима испод Козаре. Одатле ће, каже, потражити најкраћи пут за повратак кући. У Ратково планира стићи за Ђурђевдан, 6. маја. Кућу је закључао јесенас, струју искључио, вратњице од дрвене летве запријечио.

– Немам никога да ме чека, жена ми је умрла, син и кћерка живе у околини Новог Сада. Овце и ја, неколико паса, магарац, то је све од живота. У Доњем Раткову, и то да ти приповидим, некада је било тридесет кућа пуних чељади, а сада само нас тројица, стараца, више нигдје никога… Преко зиме, ја ходам за овцама, они исто тако оду негдје, код родбине, па село остане потпуно пусто и празно – прича Перо Гуслов, надахнут у намјери да нам искрено и у детаље објасни свој живот, свакодневна искушења и номадски посао.

Некада је, вели, зими тјерао овце и до Словеније и Војводине, али сада су његове стазе много краће, а могућности зимске испаше сведене у неупоредиво мање подручје, углавном Лијевче поља и Посавине.

– Имам 250 оваца. Са мном се, својим овцама удружио и Вујица Сладојевић из Локвара на Мањачи, а имамо и чобана приправника Драгана Мартића из Бјелајаца. То су ми најбоље колеге, њих двојица. Ова зима била је повољна, без велике хладноће и без снијега. Сада је овдје, у Лијевчу и испод Козаре трава израсла, отоплило је, али код нас, на Мањачи, још има снијега и вијавице. Док се вратимо, у Ратково и Локваре, ваљда ће и тамо стићи прољеће – нада се Перо Гуслов којег хитре ноге и здравље још увијекк добро служе.

– Ми смо чобани по нацији, све нас тјера иста мука и невоља, одакле год да смо, са Мањаче, од Котор Вароши, са Влашића, из Травника. Овдје се губи здравље, прехлада, мокро, хладноћа, киша… Најтеже је када падне висок снијег, тада се и трошкови повећавају па осим здравља, губи се и рачуница. Овца се мора хранити, куповати жито, борити да се сачува стадо – додаје Перо, говорећи по мало неповезано, о темама и проблемима који га највише тиште, оптерећују.

У разговор се укључује и Вујица Сладојевић, Перин колега и сапатник у номађењу.

– Баћо мој, што је зима боља, људи су лошији. Не знам по чему је то, али неко, одозгора са висине, све мјери и одређује. Никада два добра, тај свевишњи, неда саставити. Ако је зима хладна и висок снијег, увијек се нађе нека добричина да нам помогне, отвори кућу или стају па нас прими унутра – прича Сладојевић, упорно нуткајући ракијом осталу двојицу, па наставља своју теорију номађења.

– Иначе, искрено да ти кажем, овце по цијелу зиму, у недођији, не може чувати нормалан човјек, само пијанац или будала. Ја волим попити и нигдје без ракије не идем, то ме грије и носи, тјера, као керозин авионе – у набоју искрености, потребе да неком каже све шта му је на срцу, свједочи Сладојевић придржавајући јагње под руком.

Потом нешто промрмља, помену псе и магарце натоварене кутијама те журно оде, да одврати овце од пута према Подградцима и Дубици. Овдје на оближњој ливади, додаје Перо, волим видјети и лијепу мачку, а поготово жену. И јагње бих дао јефтиније, само када ме лијепо погледа и умиљато ми се насмије. То је у људској природи, закључисмо разговор, а потом оде свако својим путем.

Страх од Саве

– Бојимо се Саве, овдје је добро, али ноћу морамо бити на опрезу јер води се не може вјеровати. За час она надође и зароби нас на спавању, ухвати на конаку, кажу номади са Мањаче причајући од недаћама које их често задесе током зиме у равници – рекли су.

Цијене, корона и вијести

– Цијене јагањаца ове године су добре, кажу номади, осам марака по килограму. За корону не знамо, нико од чобана није оболио, вијести не слушамо, немамо ми везе са народом и цивилизацијом, ни добро ни зло нас није дохватило. Имамо мали радио на којем чујемо понеку вијест, али то нас много не занима. Имамо довољно својих, номадских и сеоских проблема – рекли су номади.

Српскаинфо / М.Пилиповић