Петровданске машале/лиле обичај између обреда и игре (ФОТО)

У нашем народу одржао се прастари обичај прављења и паљења лила уочи Петровдана. Та традиција већ петнаест година његује се у лијевчанском селу Крајишник.
Предраг Рудић који је својој унучади припремио лиле каже да се сјећа да је некад његов дјед Гајо њему правио лиле од трешњине коре.

„То је српски обичај и не може ништа друго него трешњина кора, а за Петровдан се увијек коре нађе, важно je да je трешњина јер њена смола јако гори и искри“, каже Рудић и додаје да неко каже лила а неко машала мада у Лијевчу пољу више воле назив машала.

Предсједник ЦКУД-а „Лепа Радић“ Давор Симишић рекао је да ово друштво има за циљ чување традиције и културне баштине те управо из тог разлога уназад неколико година заједно са Савјетом мјесне заједнице Крајишник организују машалање. „Том приликом се окупи велики број дјеце и родитеља из свих крајева нашег града и машалање добије пун свој значај“, каже Симишић.

На машалање у Крајишник дошле су Јована и Ана Ландуп. Мајка Јована каже да јој је паљење лила остало као лијепа успомена из дјетињства и да је хтијела да ту радост осјети и њена кћерка. „У КУД-у су нам причали о обичају лилања и лијепо је то видјети. Мени је и мој дјед прије правио машале“, каже Ана.

Лилама, којима се најављује Петровдан, поклања се посебна пажња, једнако као паљењу божићног бадњака или фарбању васкршњих јаја. Њима се највише радују дјеца и млади и баш тад опустјела села уочи Петровдана оживе.

Тада се они, у сумрак, окупљају са лилама, у центру села или на већим раскрснцама гдје се традиционално одржавају сеоске манифестације.
Данас, у такмичарско вријеме, слави онај чија је лила имала највећи пламен или најдуже горјела. Најтужнији су они, којима је лила спала са штапа одмах по њеном паљењу.

Г.Влаинић