По цвијет за народне хероје: Лијеп гест у Парку слободе у Градишци

Бисте троје народних хероја у Градишци, Стевана Дукића, Лепе Радић и Енвера Шиљка, неко је закитио црвеним цвијетом а чланови Централног КУД “Лепа Радић” положили су вијенац, за хероину.

Овим гестом исказано је поштовање жртвама ово троје Градишчана који су животе дали за слободу, а имали су двадесет и коју годину.

Лепа Радић
Поводом годишњице рођења Лепе Радић, представници градишког Централног КУД који носи име ове народне хероине, положили су цвијеће на бисту у Спомен парку слободе у Градишки. Лепа Радић је рођена 19. децембра 1925. године у Гашници. Погубљена је 11. фебруара 1943. године у Босанској Крупи. За “истакнути беспримјерни хероизам у борби против народних непријатеља”, 20. децембра 1951. године, постхумно је проглашена за народног хероја Југославије.

Поред редовних циљева и задатака, Централни КУД његује и чува успомену на Лепу Радић чије им носи од 1963. године. Обиљежавање значајних датума предвиђено је дугорочним планом и програмом рада Централног КУД. Они сваке године, на дан рођена и смрти, полажу вијенце и цвијеће на бисту Лепе Радић у Градишки.

Стеван Дукић
Стеван Дукић, рођен је у Рогољима код Градишке 16. октобра 1920. године а погинуо у Земуну, јула 1942. године. Учесник је НОБ.

Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у родном мјесту, а због лошег материјалног стања није могао да настави даље школовање, већ је морао да тражи запослење. Као шеснаестогодишњи дјечак дошао је у Београд, гдје се запослио у „Београдској текстилној индустрији“ на Карабурми и почео да учи текстилни занат.

Од 1937. године био је активан у Синдикату текстилних радника, постао члан је члан СКОЈ, и један од организатора штрајка текстилних радника децембра 1937. и јануара 1938. године. Био је члан Петог рејонског комитета КПЈ на Карабурми и учествовао је у свим акцијама омладине Београда. У демонстрацијама 27. марта 1941. године предводио је раднике са Карабурме.

Јула 1942. године ухапшен је на улици, када је ишао на састанак. У усташком затвору је подвргнут ужасним мучењима. Пошто је упорно ћутао и одбијао да говори, усташе су га пребиле и изболе ножем, а затим га објесиле за решетке на прозору његове ћелије.

За народног хероја проглашен је 6. јула 1953. године. Улица и ОШ на Карабурми носе име Стевана Дукића, као и једна улица у Земуну.

Енвер Шиљак
Енвер Шиљак рођен је 15. аугуста 1919. године у Градишки. Потиче из сиромашне породице, његов отац Салих је био кафански свирач са нередовним примањима, па се још од најмлађих дана морао сам сналазити за живот.

Основну школу је завршио у родном мјесту, а гимназију је похађао у Бањалуци. Као ученик шестог разреда гимназије, због учешћа у акцијама револуционарне омладине, био је искључен из школе, па је школовање наставио у Осијеку. Пошто је био добар ђак, зарађивао је за живот, дајући приватне часове слабијим ученицима.

По угледу на Клуб академичара из Бањалуке, студенти и ђаци из Градишке, формирали су заједнички клуб радничке и студентске омладине, чија је активност била нарочито активна током распуста.

Због лошег материјалног стања, Енвер није могао да упише студије, па је 1938. године дошао у Тузлу, гдје се запослио као службеник у руднику „Крека“.

Фебруара 1941. године је ухапшен и послије петнаестодневног држања у затвору, протјеран у родно мјесто. Недуго потом се вратио у Тузлу и живио илегално све до краја јуна. Послије Априлског рата и окупације Југославије, изабран је за члана Обласног војног руководства и повукао се у околину града, где је почео да ради на припремању оружаног устанка.

Заједно са Фридом Лауфер, активисткињом КПЈ и својом дјевојком, био је задужен да организује прелазак хусинских рудара у партизане. Тим послом, 18. јула 1941. године, пошао је у Добој заједно са њим били су Фрида Лауфер, Рудолф Викић и Мемо Суљетовић, и заноћили су у Дрежнику, код Молуха.

Пошто је мјесто у ком су одсјели било под присмотром усташке полиције, они су били издати од стране усташког симпатизера Ивице Зловића. Усташе су их потом опколиле и усред ноћи изненадили и ухапсили.

Пријеки суд га је, заједно са Рудолфом Викићем и Мемом Суљетовићем, 5. септембра године, осудио на смрт и истог дана стријељао. За народног хероја проглашен је 20. децембра 1950. године.

Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић