Преко капије Јасеновца,до дјечије ципелице на згаришту

У Меморијалном музеју на Мраковици данас у подне отвара се изложба „Козара 1942“, заједнички пројекат Националног парка „Козара“ и Музеја жртава геноцида из Београда, а посјетиоце води од шуме на планини, преко капије Јасеновца, до повратка преживјелих на згаришта након офанзиве.

Аутори изложбе су виши кустос и кустос Меморијалног музеја на Мраковици Марина Љубичић Богуновић и Борис Радаковић и кустос Музеја жртава геноцида из Београда Бојан Арбутина, а аутор поставке је руководилац Групе за програме у култури, просвети, уметности и издаваштву Музеја жртава геноцида Никола Радосављевић.

Пред улазом у Меморијални музеј данима је паркирана тракторска приколица пуна земље Козаре којом су историчари пунили музејске витрине, правили нагиб да асоцира на пењање уз планину, чекали да се земља мало осуши, па ређали експонате.

На самом почетку музејског здања, специфичне, полукружне архитектуре, налазе се имена и фотографије аутора изложбе великог формата за које је Радосављевић одлучио да буду снимљене поред споменика Душана Џамоње на Козари. Ту су и информације чиме се аутори баве, која су им поља интересовања и фокуси истраживања.

„На историјским изложбама аутори се углавном не истичу. Потпишу се у каталозима, а на ову позицију обично иду промо, захвалнице институцијама и слично. Имамо и то, али у другом формату, а овдје смо инсистирали да ту почетну позицију добије ово троје људи и да се види на основу чега су одабрани да изнесу један овакав посао“, објашњава Радосављевић.

Осим земље, у витринама су шишарке, лишће листопадног дрвета, грање, иглице четинара и ресе. Историчар Марина Љубичић Богуновић каже да је нераскидива веза између шуме и историје, као и између шуме и народа.

„Улазећи на изложбу, улазимо у шуму и враћамо се у то вријеме и простор 1942. године. Овдје показујемо оружје напада и оружје одбране и однос нападача и бранилаца. На 10 наоружаних долазио је један сељак. Овдје је 10 оригиналних пушкомитраљеза из Другог свјетског рата, с Козаре, који су били дио сталне поставке, а сада имају нови контекст. Чине круг унутар којег су једне сељачке виле“, наводи Богуновићева.

Слиједе документи међу којима су списак породица упућених по усташама у логор у фебруару 1942. године, писмо которском среском предстојништву Босанске Дубице о злочинима усташа у српским селима, записник о преласку Марије Јаковљевић у римокатоличку вјеру, писмо сељака Миле Биге усташкој команди у Босанској Дубици у којем изражава своју покорност, наредба о скидању звона с православних цркава и писмо начелника Босанске Костајнице у којем каже да не може скинути звона српских цркава због наоружаних српских устаника.

„Тако уводимо посјетиоце у страдања која почињу доласком Независне Државе Хрватске и то даље развијамо до офанзиве 1942, која је, строго гледано, трајала од 10. јуна до 18. јула, али не завршавамо изложбу ту, него обухватамо и посљедњи масовни покољ који биљежимо и памтимо – Паланчиште и Доњи Јеловац октобра 1942. године“, каже Богуновићева.

Потом су представљене сељачке торбе да би се указало на изузетно велики значај тог наизглед баналног предмета у току рата будући да су служиле женама да носе храну на положаје, да се у њих сакривају писма, да у њима курири преносе поруке са једног дијела на други.

„Уз торбу доносимо `Пјесму о сељачкој торби` Бранка Ћопића, за коју је можда мање познато да ју је написао на молбу Младена Стојановића, који је већ тада схавтио значај тог предмета“, додаје Богуновићева.

Офанзиву на Козару предводио је њемачки генерал Фридрих Штал, командант 714. пешадијске дивизије Вермахта и командант Борбене групе западна Босна, формиране искључиво за потребе офанзиве, а под чијом командом су се налазиле и хрватске усташке и домобранске јединице.

Изложба садржи Шталов проглас пред офанзиву од 5. јуна 1942. година, као и аудио и видео записе који до сада нису били приказивани јавности.

„Колега Арбутина је у архиву `Филмских новости` пронашао аутентичан видео-снимак одликовања генерала Фридриха Штала, којег је Павелић одликовао на Козари“, напомиње Богуновићева.

Слиједе непријатељски шљемови поређани у круг, а партизанско оружје у кругу, што приказује безизлазност партизанског покрета. Такође, ријеч је о аутентичним експонатима из сталне поставке Музеја на Мраковици којима је сада дат нов контекст, а представљен је и један усташки шљем уступљен из Београда.

„Ово је народна ношња, једна хаљина са кецељом и појасом, један шешир који је пронађен на планини након офанзиве и који нам је поклонила породица Маџар. Ту су опанци и приглавци, да спустимо причу на ниво обичног човјека и покажемо да су то били невини људи“, наводи Богуновићева.

Представљено је и хладно оружје којим су вршене ликвидације.

„Ово је реплика србосијека. Ово је, такође, из Музеја жртава геноцида. Ово су гвоздени окови и маљ, а то смо посудили из Музеја Републике Српске. И они су кориштени за ликвидацију заробљеника у Јасеновцу. Овај ножић је исто из Музеја жртава геноцида. Ношен је на вјештачење и доказало се да је кориштен за клање и убијање“, каже Богуновићева за Срну.

Ту су и аутентичне фотографије народа који излази из шуме, аутентичан видео-запис послије битке гледања двогледом са брда, у подножју је све попаљено, а на зиду је приказ јасеновачке капије.

„То је збјег, хапшења на Козари, преко Кнешпоља се воде у Дубицу, а одатле даље за Јасеновац. Фотографије су и раније кориштене, а сада им је дат другачији контекст – доминантно шуме. Овдје ће бити дневник Фрање Иловара, лист по лист се врти на екрану. Ово су писма пронађена након офанзиве. Добили смо их од Дарија Дринића. Овдје су фотографије Даре Бановић и Мике Мандић и њихова свједочења“, прича Богуновићева.

Изложени су и спискови цивилних жртава по општинама, а у посљедњој просторији су „разгледнице“, обдукциони картони дјеце с Козаре, те просторна инсталација са гранама и дјечијом ципелицом пронађеном на згаришту, сачуваном и поклоњеном музеју.

„Овдје је крај. Почетак и крај су повезани и то је веома важно, по мом мишљењу. То нека остане на посјетиоцима да виде“, додаје Богуновићева.