Прољеће мирише као бакини колачи и дједове воћке: Ласта Софија Јовић, маштовита ученица другог разреда из Градишке (ФОТО)

Ласта Софија Јовић, дјевојчица са два имена, ученица другог разреда основне школе у Градишки, букетом цвијећа дочекала је прво прољеће у овом крају. Она је рођена у Јапану а први разред завршила је у Кини. Сада је код дједа и баке и Брестовчини код Градишке.

Ја сам, прије птица које су зимовале у топлим крајевима, а које имају исто име као ја, стигла овамо, испричала нам је ова маштовита дјевојчица. Лијепо ми је. Набрала сам свакојаког цвијећа. Сада очекујем ласте и много лијепих и сунчаних дана, казала је.

-У моме букету, којим призивам прољеће, љепше вријеме, птице, пчеле и дјецу, много је цвијећа. Убрала сам га у парку а већи дио је из врта мога дједа и моје баке. Они имају трешњу, која се на српском зове јапанска а по јапанском је сакура.

Ласта Софија, има много тема и повода за разговор. Њена знатижеља је велика, бескрајна. Она радо прича о школским друговима, учењу, кинеском и јапанском језику, школи тамо и овдје…

У школи, у Градишки, сва дјеца из мог разреда, питају, како сам научила јапански и кинески језик, да ли је то тешко… Свима сам казала исто, да сам рођена у Јапану а живјела у Кини, гдје сам завршила први разред. Тамо сви говоре јапански и кинески, тако сам ја научила те језике, нисам могла другачије, на српском смо разговарали само у кући, у породици.

Тешко је научити јапански а поготово кинески језик. Мора се знати много слова, препознати њихово значење у реченици. Напримјер, исто слово са два нагласка има два различита значења. Када кажем, њао, то може бити и птица, једна птица а може значити и јато птица.

Како би описала или ријечима насликала прољеће у Јапану, били смо знатижељни а на одговор нисмо дуго чекали.

Прољеће у Јапану богато је цвијећем и процвјеталим дрвећем, има много сакуре, цијели дрвореди и паркови су као један посебан град, као планета која мирише. То је баш лијепо, као у машти, све је роза, бијело, црвено, а најмање има зелене боје…

Разговор о школи, поређење наставе у Кини и овдје, често се намеће, јер то интересује школарце, Ластине другове из разреда.

У школи, овдје у Градишки, се више учи, теже је… У првом разреду, тамо, у Кини, учи се више пјесмица, напамет, мора се знати читати и писати у првом разреду, рачунати до стотину. То све се прво учи, у Кини, још у вртићу. Тамо се енглески учи у првом разреду, упоредо са кинеским, а овдје је то у трећем. Али, овдје има више других, тежих предмета, који, да вам и то кажем, за мене нису тешки.

Овдје сам добар ученик, бар тако ја сматрам. Моји другови, у Градишки, увијек су жељни да ме испитују, свашта, на примјер, како се ово, па оно, зове у Кини, какво је тамо прољеће, људи, каква је школа, велика или мала, какви су ученици, колике су зграде, шта се учи, како се зову предмети, које су оцјене…

Свашта они мене питају а ја им увијек причам, имам стрпљења. Вољела бих, зато, све да их одведем у Кину или у Јапан, па да све то виде, да се упознају, када би то било могуће, када би нам неко платио то путовање. Ја немам новца за то, откуд ученику новац, али када бих имала, сигурно бих одвела ове моје другове, тамо.

У Ластином гнијезду

Ласту смо, дан касније, послије сусрета у парку, посјетили код куће њених, баке и дједа. Затекли смо је, уроњену у књиге и приче Бранка Ћопића.

Од Бранка Ћопића прочитала сам „Магареће године“, „Башта сљезове боје“, „Јежева кућица“, „У свијету медвједа и лептирова“… У овим причама су занимљиве ријечи, Бранко Ћопић пише лаганим и простим језиком, да дјеца лакше разумију. Смијешно је читати о тим јунацима из његових књига. Јежурка Јежић ми је највише занимљив, тако ми се допало, па сам више пута читала исте приче, од Бранка Ћопића. Баш бих вољела упознати мјесто у којем су сви они живјели.

У Ластиној соби, много је медаља. Оне су доказ успјеха у Кини и у Српској, у учењу и спорту.

Из Кине сам донијела двије медаље. Сакупљала сам поене, за знање, за одговоре… За сакупљених десет поена у једној седмици, слиједи медаља. Тада ми је учитељица, прије поласка овамо, у Градишку, гдје сада живим, када сам се од мојих бивших другова из разреда, од Кинеза, опраштала, уручила двије медаље.

Остале, друге медаље освојила сам овдје. Уписала сам се прво у карате-клуб, ишла сам са сестром на такмичење у Приједор. Ту сам освојила златну медаљу. На првом карате-нитен купу у Градишки, освојила сам још двије, исто златне медаље. Била саам у Требињу, на републичком такмичењу. Тамо сам освојила сребрну медаљу.

Маштарије за касније

У Ластином свијету, као и у причама Бранка Ћопића, дјед и бака имају важне улоге.

Моји дјед и бака имају велико двориште, башту, много цвијећа. То је фино. Има ту највише чуваркућа. Када порастем и завршим школу, хтјела бих да будем, као моја бака, куварица колача у некој фабрици, да их правим као моја бака, она свашта зна и њени колачи су најљепши, најбољи окус имају.

Исто тако, вољела бих, као мој дјед да имам велики врт, да узгајам цвијеће и саднице воћа, да то буде као код њега али и као у Јапану, да живим у том мирисном и лијепом крају. Да мирише све, као бакини колачи и дједово воће у прољеће. То би било за мене веома маштовито. Тада бих ја измишљала неке приче, као Бранко Ћопић.

Извор:Српскаинфо / М.Пилиповић