Ракић: Жртвама електронског насиља важно је поручити да нису саме
Жртвама електронског насиља важно је поручити да нису саме, да подршка и помоћ постоје, изјавила је Срни системски породични психотерапеут из Бијељине Ведрана Ракић.
„Суочена с оваквим обликом агресије, дјеца често губе осјећај сигурности јер им се на први поглед понекад чини да закон, технологија, школе и родитељи могу учинити врло мало да би га зауставили. Осјећају се препуштена сама себи у ситуацији коју не могу контролисати“, навела је Ракићева.
Она је напоменула да због тога поруке које окружење треба да шаље жртвама подразумијевају то да им укажу да није њихова кривица, да нису сами, да није слабост тражити помоћ, да ситуација није безизлазна, да се нешто може предузети и да се може проћи кроз одређену ситуацију.
Њен савјет за дјецу и младе, који су изложени било ком виду електронског насиља, је да отворено кажу насилнику да то понашање није у реду, да пријаве насилни пост или фотографију, блокирају и пријаве насилника и да евидентирају доказ као скриншот /снимак екрана/.
„Важно је да жртва електронског насиља поразговара са одраслом особом којој вјерује, а могу се за савјет обратити и `Плавом телефону` – то је бесплатна савјетодавна линија за дјецу из свих мрежа у БиХ, доступна на броју 080/05-03-05. `Плави телефон` гарантује анонимност и повјерљивост свих разговора“, напоменула је Ракићева.
Према њеним ријечима, чини се да је насиље на интернету учесталији феномен од традиционалног насиља, с обзиром на то да се може појавити у било којем тренутку, у било којем окружењу, јер је мобилни телефон свима увијек при руци.
Ракићева је навела да жртва често не може знати ко је починилац насиља, а не знати од кога очекивати насилничко понашање, што може изазвати и виши ниво анксиозности код жртве.
„Широка публика и свједоци могу ширити већу мржњу према жртви него што би то било у стварном животу. Много је једноставније рањавати другог сакривен `иза екрана` него се с њим лично суочити. С обзиром на то да не постоји физички контакт између жртве и публике, дјеци и младима је теже видјети и разумјети штету коју њихове ријечи могу учинити“, појаснила је Ракићева.
Она је указала да је насиље на интернету озбиљан проблем са негативним посљедицама по психосоцијалну добробит дјеце и адолесцената, а неке од посљедица су пад самопоуздања, непријатне емоције и стања попут срама, страха, туге, фрустрације, анксиозности и депресије.
Посљедице су и изолација и повлачење, психосоматске тешкоће попут главобоље, стомачних проблема и поремећаја спавања, ниже школско достигнуће као резултат смањене концентрације и избјегавања школе, а најекстремнија посљедица која се може јавити је, свакако, покушај и реализовано самоубиство.
Ракићева наводи да је кроз праксу са дјецом, нарочито о питању старијих основношколаца и млађих средњешколаца, као и кроз разговор са колегама, била у контакту са искуствима разних категорија електронског насиља као што су „фламинг“ или онлајн свађе путем порука с гњевним и вулгарним језиком, узнемиравање као понављано слање пријетећих, злобних и увредљивих порука, клеветање кроз слање или објављивање трачева и гласина о неком с циљем нарушавања репутације или пријатељства.
То су и лажно приказивање, претварање да сте неко други и слање или објављивање материјала како би ту особу довели у опасност или проблеме или нарушили њену репутацију или пријатељство, „аутинг“ /оутинг/, или слање или објављивање материјала о особи који садржи осјетљиве, приватне или посрамљујуће информације или слике, искључивање кроз окрутно искључивање некога из онлајн групе.
Ракићева је појаснила да се већина ових сценарија одвија у затвореним „Вибер“ групама или другим виртуелним просторима, које су креирали млади.
„Интернет младима нуди могућност образовања, информисања и забаве, али истовремено у том једном широком, свеприсутном пољу, крију се бројне опасности и ризици по њих. Интернет је заправо права ризница непримјерених и нежељених садржаја, нарочито за дјецу која често нису свјесна онлајн опасности и немају знања ни искуства како препознати истину од лажи и како вредновати различите информације и садржаје на које наилазе“, каже Ракићева.
Она је упозорила да су у посљедње вријеме друштвене мреже постале директна веза између дјеце или одраслих и насиља, те навела да се електронско насиље односи на било који облик вишеструко посланих порука интернетом или мобилним телефоном чији је циљ повриједити или узнемирити дијете, младе или и одрасле који се не могу заштити од таквих поступака.
„Електронско насиље може бити и у облику текстуалних или видео-порука, фотографија или позива, укључујући неколико облика комуникације, звук, слике, анимације и фотографије“, рекла је Ракићева.
Двадесетдвогодишњак из Лакташа извршио је самоубиство након што је видео-снимак на коме је исмијаван током пријављивања за посао на бензинској пумпи објављен на друштвеним мрежама. Он је јуче сахрањен.
СРНА