Религија и човјек: 121 година од смрти епископа Дионисија Петровића
Митрополит рашко-призренски Дионисије (Петровић) рођен је 1858. године у Градишци. Након завршене основне школе у родном мјесту, завршио је Богословију у Београду, да би послије завршене школе примио монашки чин на Сретење Господње 1878. године. Београдски Митрополит Михаило рукоположио је монаха Дионисија у чин јерођакона и јеромонаха у Саборној цркви у Београду 17. и 18. децембра 1878. године.
Јеромонах Дионисије враћа се у Градишку 1881. године и преузима дужност архијерејског намјесника градишког протопрезвирата. За његов ревносан рад Митрополит дабро-босански Сава Косановић рукопроизвео је јеромонаха Дионисија у чин протосинђела 15. августа 1883. године приликом освећења обновљеног манастира Моштаница, у присуству игумана ове свете обитељи Кирила.
Наредне године Митрополит Сава Косановић одликовао га је правом ношења напрсног крста. За вријеме његовог управљања градишким намјесништвом, подигнута је нова црква у Турјаку и школа у Ламинцима.
Од 1885. до 1888. године био је придворни протосинђел и десна рука Митрополита зворничко-тузланског, гдjе је неуморно радио, и издао прву статистику српских школа у Митрополији зворничко-тузланској.
Мајка владике Дионисија Марија упокојила се 1886. године у Градишци.
- године Дионисије одлази на Халку, гдје је упућен ради изучавања богословља. Благословом Патријарха цариградског обилазио је Свету Гору и служио слитургију у свим Светогорским манастирима.
По завршетку школовања на Халки, 1892. године Патријарх цариградски упућује протосинђела Дионисија у Митрополију скопску, гдје је обављао дужност архијерејског замјеника Митрополиту Методију, који га је 19. октобра 1893 године приликом славе манастира Св. Прохор Пчињски рукопроизвео у чин архимандрита.
Након смрти Митрополита Рашко-призренског Мелентија који је био Грк, српски народ на овим просторима је преко конзула Бранислава Нушића тражио да нови Митрополит буде Србин.
Тако је 9. јануара 1896. године Свети Архијерејски Синод Васељенске патријаршије изабрао Високопреоподобног архимандрита Дионисија за Митрополита Рашко-призренског. Васељенски патријарх одмах је брзојавом позвао Дионисија из Скопља да дође у Цариград ради хиротоније.
У четвртак, 25. јануара 1896. године на Св. Григорија Богослова у Патријаршијској цркви на Фанару у Цариграду Дионисије је посвећен за Архиепископа пећког и Митрополита рашко-призренског скендеријског и пљеваљског. Чин хиротоније обавио је Патријарх васељенски Антим VII уз саслужење дванаест митрополита и великог броја свештенослужитеља. Цариград одавно није запамтио овакву архијерејску хиротонију, те су о томе и страни листови чак 10 дана извјештавали. Вијест о избору Дионисија за Митрополита муњевитом брзином се проширила у српском народу, који је био жељан Српског пастира у овој древној Епархији.
Колико је, пак, народ српски на Косову био одушевљен доласком Србина за митрополита (послије дутотрајног и тешког периода под Грцима) — о томе нам најбоље говори један од очевидаца те народне радости, а приликом прве Дионисијеве посете Приштини.
„Кад је владика Дионисије, одмах с пролећа, дошао у Приштину да је походи . . . био је дочекан као Христос у Јерусалиму! Попови у одеждама, учитељи са ђацима, а народ — од детета до старца — у свечаном оделу, начинили шпалир . .., и сваки је држао у руци по букет цвећа и пред владиком бацао. Постови су певали „Ис пола ети, деопота“, а ђаци химну коју је консул Нушић саставио:
„Ускликнимо с љубављу из срдаца свију,
Нашем архипастиру српском ДИОНИСИЈУ!
Наш владико, наша дико овај народ, деца ова —
Давно су жељна твога благослова!“
Народ се са сузама тискао и прилазио му да га у руку и скут пољуби и прими „српски благослов“ . .. Многи су клечали, а многи су чак и ноге владици љубили. . . и сви људи рекоше: „Благо нама за нашег владику! . . . А жене: „Личан нам владика!“.
Нови митрополит је, у сарадњи са владом у Београду, са много елана почео обнову верско-просветних установа у својој епархији. Дионисије је обнављао црквено-школске општине, отварао нове и преуређивао старе школе, доводио нове кадрове. Али готово на сваком кораку морао је да се сукобљава са српским општинарима који су, штитећи своје уске интересе, пружали отпор његовим настојањима да реформише, оснажи и својој власти подреди све вјерско-просвјетне организације на подручју рашко-призренске епархије.
Султан Абдул Хамид Хан II одликовао је Митрополита Дионисија орденом Османије III степена и царском медаљом.
Митрополит Дионисије, који се очински бринуо о повереној пастви, као „пастир добри, који живот свој полаже за овце“ (Јн. 10,11) — на жалост — релативно је кратко време управљао својом епархијом, свега четири године.
Упокојио се 7. децембра 1900. године у Скопљу, гдхе се налазио на лијечењу. „По његовој жељи тијело му је сахрањено у цркви Грачаници, на мјесту гдје је некада био „сахрањен кнез Лазар“ (како о томе каже предање). “Народ га је у Грачаници, — по причању очевица — искрено оплакао“.
Припремио Дејан Јанковић