Религија и човјек – Друга Божија заповијест

„Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити“ тако гласи Друга Божија заповијест од укупно десет које нам је предао Господ преко пророка Мојсија.

У наставку текста прочитајте објашњење друге Божије заповијести.

Објашњење друге Божије запововијести које нам је дао владика Николај Велимировић:

Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.

 

Ово значи:

Не обожавај створење као Створитеља. Ако си се већ уздигао на гору високу, на којој си се срео са јединим Господом Богом, на што се обзиреш на сијенке у бари под гором? Кад један човек жели да види цара и после дугог труда успије да изађе пред лице његово, на што се онда обзире лијево и десно и гледа по слугама царским? Можда се обзире лијево и десно из два разлога: или зато што не смије са̂м да стоји у присуству цара, или пак зато што мисли да му са̂м цар не може помоћи?

1. Но, зашто човјек не смије да стоји са̂м у присуству цара Бога? Није ли тај цар у исто вријеме и отац његов? А ко се још бојао, да стане лицем у лице са својим оцем? Није ли Бог мислио о теби, човече, и пре твога рођења? Није ли те он дотицао својим прстима и у сну и на јави, и кад ти ниси то ни слутио ни осећао? Не мисли ли он о теби сваки дан више него што ти са̂м о себи мислиш? Заиста не бојиш се ти Бога као човек него као грешник. Гријех је увек трудан страхом. И порађа се тамо гдје није ни место ни њиму ни његовом породу. То је гријех што одвлачи твоје погледе с цара на слуге. Међу слугама греху је лако: он тамо господари и пирује, у своме друштву. Но, ти треба да знаш, да је цар милостивији од слугу. Зато не обзири се, но слободно погледај цара оца свога. Царев поглед сажеће гријех у теби као што сунчев зрак сажеже отрован инсект у води, те вода постане чиста и питка.

2. Или мислиш, да ти сам цар Бог не може помоћи, те погледаш и по слугама његовим? Заиста, ако ти Бог не може помоћи све његове слуге моћи ће још мање. Не очекују ли сва Божја створења помоћи од Бога; какву помоћ онда ти очекујеш од Божјих створења? Ако се жедан не може напојити на јаком извору у планини, како ће се напојити лижући кап по кап росе са ливаде?

Ко обожава лик резан или какву слику? Онај ко не познаје ликоресца и сликописца – онај само обожава лик и слику. Онај ко не вјерује у Бога или не познаје Бога приморан је да обожава ствари, јер човек нешто мора да обожава. Бог је изрезао планине и долине, и тела животињска и биљна, и Бог је насликао ливаде и поља, и облаке и језера. Онај ко то зна одаје славу и хвалу Богу као великом ликоресцу и сликописцу, а онај који то не зна одаје славу и хвалу самим тим резбама и сликописима Божјим.

Но, то још није најцрњи гријех. Најцрњи је гријех кад човек обожава своје сопствено дјело, направу свога мозга и својих руку. Дивљи људи истешу себи бога из дрвета, па му се онда клањају и моле. Но, дивљим људима да̂ се и опростити. Њихова дивљина њих оправдава. Према њима је прави и вјечити Бог милостив и снисходљив, те оне молитве, које они упућују својој направи од дрвета, он прима као да су њему упућене и шаље своју помоћ и заштиту непросвећеној дјеци својој. Али има и питомих људи, који направе нешто својим мозгом или својим рукама, па ту своју направу сматрају божанством. Има сликара, који обожавају своју слику као право божанство. Има књижевника, који напишу књигу и урвте себи у мозак, да је њихова књига боља од неба и земље, па се онда клањају својој књизи. Има богаташа, који нагомилају богатство, као хрчак зимницу, па дигну свој нос и очи изнад Бога и његовог света, и клањају се своме прашљивом и мољчавом богатству. Тамо где су човјекове све мисли и све срце тамо је и његов Бог.

Ако један човек посвећује све своје мисли и све своје срце својој фамилији, и не зна за другог Бога, онда је његова фамилија за њега божанство. То су болесници душевни једне врсте.

Ако ли један човјек посвјећује све своје мисли и све своје срце злату и сребру, и неће да зна за другог бога, онда је злато и сребро његово божанство, коме се он клања дан и ноћ, док му не стигне и смртна ноћ не затрпа га својим мраком. То су болесници душевни друге врсте.

Ако ли један човек усредсреди све своје мисли и све своје срце на то да се дигне над другим људима, да буде први, да предњачи на пошто-пото, да се слави од других, да се хвали од других, и ако сматра себе бољим од свих људи, од свих ствари на небу и на земљи, онда је такав човек сам себи божанство, коме он жртвује све. То је болест душевна.

Заиста, браћо, само болесне душе не знају за правог Бога. А здраве су душе здраве од свога познања и признања правога и јединога Бога, који је господар и владалац свих резби и свих слика, и свих фамилија људских, и свега злата и сребра, и свих смртних људи на земљи. Ако ли неко напише име Божје на хартији или дрвету, или камену, или по снијегу, или по блату, ти поштуј ту хартију и то дрво и тај камен, и снег и блато, због имена најсветијег, које је написано по њима. Но, не обожавај оно, на чему је најсветије име написано.

Или кад неко наслика лик Божији ма на чему, ти се поклони; но знај да се не клањаш материји, на којој је Бог насликан но живоме и великоме Богу, на кога те слика опомиње.

Или кад неко изговори језиком, или отпјева име Божије, ти се поклони; но знај, да се не клањаш људском језику и људском гласу, но живоме и страшноме Богу, на кога те је људски језик опоменуо.

Или кад ноћу погледаш по величанству звијезда небесних, ти се дубоко поклони, но не клањај се створењу руку Божјих но клањај се Господу Свевишњем, вишем од звијезда, на кога те пресјајне звезде опомињу.

И кад увече клекнеш да се молиш реци:

„Господе Једини, Тебе Јединога познајем, признајем и славим: и када ми дан открије сву красоту твоју, кроз красоту твојих дијела, и када се ноћ огрне тамним плаштом и остави мене самог са тобом. Амин“

владика Николај Велимировић

Објаву припремио

Дејан Јанковић