Религија и човјек: Почиње вријеме слава
Како стиже јесен тако се праве и планови за припрему трећег најважнијег празника код Срба који многобројне породице традиционално обиљежавају у топлој атмосфери, преносећи обичај са кољена на кољено.
Крсна слава је празник највећи послије Васкрса и Божића, али је и једно од најпознатијих обиљежја српске културе и српског народа.
Слава је дан када се одређеног датума обиљежава и велича хришћански светитељ, којег је породица одабрала као свог заштитника. Поријекло појма слава враћа нас у 1018. годину када је овај појам први пут забиљежен у Охриду.
Око 150 година прије првог писаног помена славе, Ћирило и Методије, као и њихов ученик први словенски архиепископ Климент, са својих 26 ученика, приликом покрштавања паганских племена понудили су им хришћанске свеце као заштитнике породице који би могли да замјене паганска кућна божанства слављена до тада. Тако је све кренуло, када се народ одвикавао од паганства, прихватајући ову породичну светковину која се обиљежава сваке године.
Народ је могао добровољно да бира свеце и то је означавало процес одрицања од домаћих божанстава и врховног бога Перуна и опредељење за слављење неког од великих црквених светитеља. Црква је ту имала саветодавну улогу нудећи свима разлог због ког би требало да се опредјеле за одређеног свеца, а они који су изабрани постајали су заштитници домова, племена, братстава, села, градова, обиљежавани тачно на свој дан уз обичаје који су се временом развијали.
У том периоду, све се дешавало од јесени до прољећа јер је био мањи обим радова на пољу и око стоке па су се сви посвећивали припреми и обиљежавању породичног празника који су одабрали. Колику аутентичност и вриједност има слава као специфичан празник говори чињеница да је увршћена у Национални регистар културног наслијеђа Србије, као и на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства у новембру 2014. године.
Прије појаве пандемије слава се често обиљежавала уз велики број гостију, најдражу родбину, пријатеље, кумове и представља један од најљепших повода за сусрет са посебном емоцијом и веселом атмосфером. Многобројне су славе које се обиљежавају, али Свети Никола је на првом месту јер је слави највећи број људи, а ту су и Света Петка, Свети Лука, Митровдан, Аранђеловдан, Свети Јован, Свети Сава, Ђурђевдан и још многе.
Чар славе креће од специфичних ритуала обиљежавања дана посвећеном свецу заштитнику. Након што свештеник освешта водицу, неколико дана прије славе, слиједи кађење куће тамјаном и кандилом које симболично представља чишћење простора или како се у народу каже „кађење од злих духова“. Славски дан се уз најљепше емоције и мисли дочекује и обиљежава уз мирис домаћег колача, претходно освештаног у цркви, који домаћин ломи на богатој трпези.
Ту су и црно вино, укус слатког жита и одсјај свијеће, а иако се примарно обиљежавала у кругу породице гдје су традиционалне вриједности срж, током година слава је попримила шири значај па одатле и имамо познату реченицу „На славу се не зове“. Гости се увијек у најљепшем расположењу свечано спремају за присуство овом догађају који је прави понос домаћина и његове породице.
Срећна слава, домаћине!
Припремио Дејан Јанковић