Религија и човјек- Спасовдан, обичаји и вјеровања

Српска православна црква  прославља данас Спасовдан или Вазнесење Господње, хришћански празник који се обиљежава 40 дана након Васкрса.

Спасовдан је један од десет празника који је посвећен Исусу Христу и увијек се слави четвртком.

Према хришћанском вјеровању, Христос је васкрсењем показао да је јачи од смрти и 40 дана касније његови су се ученици налазили за трпезом.

Тог дана им се Христос поново јавио и рекао: „Идите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу. Ко повјерује и крсти се, биће спасен, а ко не повјерује биће осуђен“.

Да би у томе успјели, Христос им је обећао Духа утјешитеља и заповједио да до силаска Духа Светога не излазе из Јерусалима. Тако су могли пренијети Христову вјеру у свијет и тиме људе спасавати у вјери – одатле назив Спасовдан.

Подигнутих руку Христос је ученике и благословио након чега се почео узносити на небо, чиме се, завршивши дјело спасења, вратио Богу на небесима.

На вечерњој служби, која се служи у сриједу уочи Вазнесења, врши се у складу са црквеним типиком, такозвано оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом.

Спасовдан је слава манастира Високи Дечани, Београда, Бањалуке, Невесиња и Источног Новог Сарајева.

Колики је значај Спасовдана говори податак да је најстарији историјско-правни документ српске средњовјековне државе – Душанов законик обнародован баш на Спасовдан 1349. године.

На Спасовдан се не ради никакав тежак посао, пошто је велики празник који, према вjеровању, може да спаси кућу од невоље, а дjецу од болести.

Поштован је веома и у предхришћанском времену, а традиционално је изузетно цијењен и поштован у доба цара Душана. Сматра се да није случајно што је чувени Душанов законик обнародован 1349. на Спасовдан, а на исти празник и допуњен 1354. године.

Спасовдан пада увијек у четвртак и то шести по Васкрсу. Црква га празнује као Вазнесење Господње, један од 12 великих празника и осам Христових празника.

Према народном предању, тог дана се спасио Бог од рђавих људи и отишао – вазнио се – на небо, а остала је и прича да је Бог побјегао на небо од злих и неваљалих људи

Од давнина је Спасовдан, као дубоко укоријењена светковина у народу, прољећни празник сточара и земљорадника. Сматра се веома срећним варовним даном када све ваља започињати и зато се зове још Спасовље.

Обичаји на Спасовдан

Пре зоре, на Спасовдан Крстоноше походе записе – освјештана стабла, најчешће храстове или неке воћке, махом дивље крушке. Носећи барјаке и крст, народ стиже под стабло записа, китећи га вијенцима цвијећа и дарујући разним ђаконијама.

Те литије се приређују ради напретка усијева (љетине), кише и бољег берићета. Крстоноше иду у круг око записа, молећи се и пјевајући, док поп чинодејствује, а раније је понегде био обичај да свештеник у проврћено стабло ставља запис да „чува село од црва“.

Таквих освештаних дубова има у многим крајевима, понајвише у Шумадији и Васојевићима. Сматрају се светим стаблима, која је гријех дирати, а камо ли сјећи.

Записано је да је једном домаћину крај Тополе, који је одсјекао запис на својој њиви у намери да га исјече за капију, гром ударио у двориште где је лежао посјечени запис, баш када је женио сина, и растјерао сватове.

На Спасовдан се не ради да гром не бије и, како верују у лесковачком крају, не дође на човјека „лошотиња“ и да инсекти не опустоше њиве. Посебно је био раширен обичај да се на Спасовдан по њивама, забранима, торовима, кошницама, баштама побадају крстови од лесквине (закршћавање љетине), ако то није учињено на Ђурђевдан.

Побадан је и љесков штап и расјецан на врху, у висини груди, а у расјек је стављен краћи прут и тако прављен крст којим може да се види са свих страна.

У неким крајевима био је обичај да се од осушеног свињског брава сачува вилица и на Спасовдан поједе, да им „сва свиња убудуће буде слаткорана“, односно да им прија све оно што „по гори попасу и из корита полочу“.

Кости од оглодане вилице се не раздвајају, него се са све зубима окаче у пчелињаку, да би пчеле у ројевима напредовале.

„Колико села толико и адета.“ Тако се у неким крајевима рано ишло у јагоде и на Спасовдан се изјутра не једе ништа док се не окусе јагоде. Негдје је, пак, био обичај да кад се први пут од годишњих плодова и намирница окуси о Спасовдану.

Понегдје се чак и вјеровало да не ваља окусити ново воће ако су неком дјеца умирала, док најприје не раздјеле сиротињи од тог новог воћа за душу своје дјеце, јер ће, у противном, на оном свету дјеца остати без тог оброка и гришће своје прсте уместо оброка, говорећи да су им га родитељи појели.

Био је и обичај да се на Спасовдан, прије сунца, купа у ријеци или мору и да се до овог дана не пије млијеко од муже у тој години, па је ово прво кушање млијека пропраћено низом обичаја ради повећања мљечности и бољег скорупа, уз прскање млијеком и заливање водом за врат, да би било млијека као воде.

У неким селима око Пожеге на посуду с водом, у којој су и многе разне траве, стављана је дебела церова кора, која се пробуши и кроз њу проциједи мало млијека, да се хвата кајмак дебео као церова кора.

Некада се на овај важан датум обавезно се клало јагње, као жртва свецу, тј, у овом случају самом Христу.

Према обичајима, на данашњи дан се мушкарци не брију, жене се не умивају, а деца не купају. Не спава се преко дана, да се не би дријемало преко године.

Вијерници су одлазили у цркву на вјерски обред посвећен овом празнику. Послије изласка из цркве, домаћини су своје госте водили кући, гдје их је чекао богато припремљен ручак. Они који нису ишли у госте, окупљали су се на простору испред цркве и ту наставили славље. Испред цркве су се пекли јагањци, точило пиће, продавао сладолед, колачи и бомбоне.

Д. Јанковић