Религија и човјек: Трећа Божија заповијест

„Не узимај узалуд имена господа Бога твога“ је трећа Божија заповијест по реду од десет  које нам је Господ дао на Синају преко Мојсија.

У наставку текста прочитајте шта значи трећа Божија заповест у тумачењу владике Николаја Велимировића.

Шта? Зар има неког, ко се усуђује узети узалуд страшно, магично име Господа Свевишњега? Кад се на небу помене име Божије, небеса се пригибавају, звијезде увећавају свој сјај а, архангели и ангели почињу пјевати: свјат, свјат, свјат Господ Саваот, а светитељи и богоугодници падају ничице. Ко се онда од смртних усуђује поменути име најсветије без трепета душе и без духовног уздисаја чежње?

 

Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити нити му мир души повратити. Но, кад му поменеш једно једино име, име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим својим погледом благодариће ти на помену тога мелемног имена.

Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се са̂м у овом бескрајном свијету, и уморан на свом самачком путу, помени му име Божије, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама.

Кад навале на човека зли сусједи, па га лажним свједочењем доведу до окова и тамнице и придобију зле судије за себе а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо име Божије. Заиста у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе – мастило наде и повјерења – и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета.

Кад се човјек дави у дубокој води, па кад у одсудном тренутку између живота и смрти помене им Божије, снага се његова удвоји.

Кад се човјек види опкољен дивљим звијерима, и док год се нада само у своју снагу и вјештину, дотле изгледа слаб и смијешан гладним звјерима. Он, у тренутку када призове име Божије у помоћ, он постаје одједанпут страшним страшним звјерима.

Кад се научник мучи, да ријеши неку тамну загонетку природе и осјети се преварен у свима комбинацијама свога маленог разума, и у једном помене име Божије, име Сверазума, светлост озарава душу његову и загонетка почиње да се казује.

О, пречудно име Божије, како си моћно, како си лијепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навијек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.

Неки кујунџија сјеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше име Божије узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија неки слушаше са улице, и душа му се узмути. Па викну хаџија кујунџију да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри и чињаше се невјешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невјешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Кујунџија, бијесан од љутине, осори се на хаџију:

– Вичеш ли ти то мене, хаџијо, и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла?

Одговори хаџија мирно:

– Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си га ти више пута узалудно викнуо но ја тебе. Ко има право више да се љути – Бог или ти, кујунџијо?

А кујунџија се застиди, врати се у дућан па подви ноге на тезги и језик у устима.

Нема вам, браћо, име Божије непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног и свечаног тренутка.

 

Живљаше неки црнац као роб у кући бијелога човјека, који имађаше обичај у љутини, да ружи и хули име Божије. А црнац беше смирен и благочестив човек. И бијеше у бијелога газде псето, кога газда веома вољаше. Па се деси једнога дана, да газда страшно ружаше и хуљаше име Божије. Спопаде црнца мука од тога, па ухвати газдино псето и поче га мазати блатом нечистим. Виде га домаћин, па дрекну:

– Шта то радиш са псетом?

– Оно што и ти са Богом, – одговори црнац мирно.

 

А у једној болници на југу био доктор и његов помоћник на послу међу болесницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник доктора имађаше прљав језик којим, као гаравом крпом, прљаше све и свакога, ко му на памет долажаше. Од његовог прљавог језика ни Бог  не бјеше поштеђен.

Једнога дана посјети доктора неки његов пријатељ из далека. Доктор га позва, да присуствује операције једне гнојне ране на болеснику. А с доктором бјеше и његов помоћник. Пријатељу беше мучно на стомаку, када виде страшну рану из које је текао гној са убитачним мирисом. А докторов помоћник непрестано псоваше. Упита пријатељ доктора:

– Како можеш слушати овакве богохулне речи?

Одговори доктор:

– Ја сам се навикао, пријатељу, да познајем ране и оно што из њих мора да истиче. Од гнојних рана мора гној отицати. Ко има гноја у тијелу, на отворене му ране отиче; ко има гноја у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући само открива и излива нагомилано зло, као гној из душе своје.

О, Сведржитељу, како да те во не ружи, а човек те ружи? Зашто си створио вола са чистијим устима од човјека?

О, Свемилостиви, како да те жабе не псују, а човек те псује? Зашто си створио жабу са племенитијим грлом него човека?

О, Светрпељиви, како да змија не хули на тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближу анђелима него човјека?

И Свелепи, како да вјетар који, опасује земљу унакрст, не узима узалуд имена твога, а човјек узима? Како да је вјетар богобојажљивији него човјек?

О, пречудно име Божије, како си моћно, како си лијепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навијек, када би те изговорила немарно, водено и узалудно.

 

владика Николај Велимировић

Припремио Дејан Јанковић